Део 1, Поглавље 10: Растанак
Изнајпре је Станко ишао лагано, али га гнев поче подузимати. И што гнев бешњи, тим и кораци већи… Најпре се ражали, и би заплакао да не беше оног народа… Али у срџби изумреше сузе…
— Зар ја лопов? — викао је гласно. — Зар ја лопов, што туђе сламчице нисам такнуо?… Зар ја лопов, што туђе мрвице хлеба нисам узео?… И ко ми то рече?… Зар он?!… Је ли могућно да сам ја толике године гују на свом срцу хранио?… Ујела ме је!… И боли!…
Јуче… Та још јуче је веровао да је Лазар најпоштенији човек на свету, да од њега неће имати бољег друга. А од јуче? Тај исти Лазар пуца на њ; па кад му то није за руком испало, он наноси срамоту дому његовом и пљује на седи перчин оца његова…
Дакле, ко је тај Лазар?
То је човек који га је највише лагао, човек који је намеравао да му отме прву, младићку радост; па не само то, него најпре да му узме живот; који, да би постигао своје намере, хтеде осрамотити и њега и породицу његову…
То је Лазар.
Па шта је он?
Душманин… Душманин кога треба тући у главу као гују… Не!… Душманин кога треба најпре измучити најнечувенијим мукама, који треба да осети свој злочин…
Али каквим мукама?… Он није знао… Што год му падне на памет, све му се чини врло благо према злочину Лазаревом…
— Да ми је да осети!… Па да га више заболе његови греси него муке којима бих га мучио! Његова рођена крв треба да се узбуни против њега!… Да ми је измислити казну која би му душу убила!…
И, јурећи шумом, уморио се. Живци напрегнути и раздражени уморили се тако исто…
Мртав уморан и ознојен спусти се под један храст… Није могао више мрднути… Једна сунчана зрака пала му на руку и он је осећао како пече, али не маче руку иако му је било несносно…
И мисли му летеше од стварчице до стварчице као лептири: лако дарну стварку, па иду даље… Био је према свему равнодушан. Чује цврчка, па помисли само: цврчак цврчи… Нешто куцка над њим. „А… то је детлић“, помисли, и даље ништа… Гледа у њега, а не мисли о њему… Гледа у све, а не мисли ни о чему!…
Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала… Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи… Са чела му нестајаше бора… Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ…
Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом провело о њему и кући његовој… И још много требало је да јој каже…
Па се крену Севића кући.
Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури. Смотрио је у воћу Јелицу где залучује телад.
Приђе огради и зовну је. А кад му она приђе, њему се свеза језик!… Толике мисли, толики осећаји… а он их не умеде казати!…
Али је осећао да јој мора нешто рећи. И рече:
— Залучујеш телад?
— Ја.
— Колико ћеш имати „зимкуља“?
— Пет.
— Доста…
— Доста…
И умукну. Више не знаде ништа рећи. А и њој није било боље: чула је све што је данас било…
Прође неколико тренутака у ћутању… Обома беше врло тешко. Док ће рећи она, показавши на шару у руци његовог
— И… то?…
— Ја, ето.
— И то ти он учини?
— Он.
— Знала сам. Чим је таја казао да су нашли кесу, помислила сам да је само он могао закопати…
— А шта вели раја?
— Ништа.
— Мисли ли и он да сам лопов?
— Мисли.
— А ти?
— Ја не мислим. Ја верујем да си ти најбољи и најпоштенији момак на свету…
— А хоћеш ли ме чекати?
— Хоћу!
— А ако те он запроси?
— Одбићу га!
— Ако те твоји буду терали?
Она му погледа право у очи. Станко је видео њен одлучан поглед.
— Казаћу им да га мрзим!
— А ако те буду натерали? — рече Станко и упиљи у њу.
— Мене не може нико натерати! — рече она и севну оком. — Ако сам тешка роду, онда…
— Онда?
— Онда ћу кидисати сама себи!… И што ће ми живот!…
Око јој се запалило пламеном.
— Хвала ти, Јелице!… Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати!… Кажи твоме таји: да си ти девојка Станка хајдука, и да онај који те се такне, никог свога више загрлити неће!… А ти… бићеш моја!… Збогом!… Збогом!… Ти си ми душу умирила, хвала ти!… Сад ми више ништа не смета… могу и запевати!… Збогом! Вескаћу се чешће око Црне Баре!… Дај ми твоју руку!… Она му је пружи. Он је стеже… Срце му је играло, да излети из груди…
— Збогом, сане мој… снаго, поуздање моје!… Девојко моја!…
Па се окрете и јурну као вихор… Хтео је сакрити сузе које га гушише.
Она и да је хтела сузе зауставити, није могла. Оне су лиле потоком. Од њих једва је назирала његову белу кошуљу како замиче у луг… И широким рукавом својим брисаше очи… Срце је повуче за њим. Хтеде да га викне, да се здружи с њим; с њим да броди мирне дубраве с њим да једе горки залогај, да му бди над сањивим и уморним телом…
Али стид, стид што га је с мајчиним млеком посисала, угуши жеље њене. Она само махну руком и уздахну:
— Девојка сам… не ваља се!…
Па поче брисати сузе…
— Не ваља се сузом испраћати! Нека му бог да живота и здравља… Господе!… Ти му буди пријатељ!… Ти му буди разговор!…
И погледа на небо.
Једна звезда прелете преко плавог неба, па се чак тамо негде угаси… Она прошапута:
— За грм друже!
Била је уверена да је то Станкова звезда…
И још дуго, дуго је гледала на ону страну куда он оде… Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић. Мајка јој стојаше на прагу кућњем.
— Јело, рано, хајде вечерај!
— Не могу, нано, глава ме боли…