Део 1, Поглавље 12: Горски цареви
Станко се упути лугом. Под ногама његовим пуцаху суве гранчице и шушташе опало лишће, а он се задубио у мисли… Није се могао начудити откуд ту Крушка и Маринко?… Премишљао је и досећао се, али се не могаше сетити да их је ма кад увредио; штавише, није их ни попреко погледао… Није био толико срдит колико зачуђен…
— Најпосле, — рече — ја и волим! Нека бар џаба нисам отишао у гору!… Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару! Наплатићу се са свима о једном трошку!… Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети! И зар није лепо бити хајдук? Господар си докле ти пушка носи!… Сам судиш и опрашташ!…
Па се занесе. Мисли га носише по горама и планинама… И дружина му се диви и бира га за харамбашу!
— Станко харамбаша!… Ала је то некако сличито!… Баш би вредело да будем харамбаша!… Ох, ала бих се светио!… Прво бих убио Лазара, па Крушку, па Маринка!… Све би дрхтало само кад моје име чује… Све…
У тај мах као да се нешто проломи. Страшан неки глас загрме:
— Стој!…
То беше изненада. Станко се трже и стаде као укопан.
— Ко си ти? — питао је глас громовито.
Станко се збуни и промуца:
— Ја сам… ја сам-м…
— Ко си?
— Србин — одговори он првом мишљу која му на памет паде.
— Одакле си?
— Из Црне Баре.
— Кога тражиш овде?
— Хајдуке — рече Станко и већ се беше прибрао.
— Што ће ти?
— Рад сам им ступити у дружину.
Иза грма појави се човек наоружан.
— Ходи овамо… Приђи! — рече заповедајући.
Станко приђе.
Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ.
— Добро — рече.
Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас.
Лавеж се одазва.
Није много прошло, а двојица оружаних људи појавише се иза грмова…
— Водите овога харамбаши! — рече стражар.
Они приђоше и стадоше Станку један с десне, други с леве стране.
— Полази! — рече стражар.
Пођоше…
Станко је био изненађен. Он није владао собом него се кретао по заповести. Она двојица иђаху поред њега као сенке…
Ишли су поприлично, све неким странпутицама некуд су заобилазили… Он се вољно покоравао.
Најзад виде он у густој сеници шумској потуљену ватру и помисли: ту смо… Још се више уверио кад је видео неке сенке што се мичу по ноћној хладовини. Пратиоци стадоше, стаде и он и назва бога.
— Бог ти помогао! — рече један пискав глас. Кога тражиш?
— Срећка харамбашу, — одговори Станко.
— Ја сам. А што ћу ти?
— Тражио сам тебе и твоју дружину. Рад сам с вама делити добро и зло, ако ме примите.
— А каква те невоља гони у гору?
— Освета.
— Освета, а коме?
— Има их који ме задужише. Реда је вратити!… Само зла друга зајма не врати!
И оприча му све.
— А како ти је име?
— Станко Алексић.
Харамбаша поћута мало. Затим промумла кроз зубе, више за себе:
— Старије је јутро од вечера. Кад сване, видећу. Па се окрете дружини:
— Јоване! Јовица! Припазите на њега док не сване.
Из присенка се дигоше две прилике и приђоше Станку.
— Разјаглите ватру и седите. А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку.
Онда наста тајац. Само се чуло пуцкарање ватре коју Јовица спотаче. Плавичасто румен пламен обасја сву шуму, али Станко не може распознати лица спавача у сенци… Он седе и погледа ову двојицу, који такође седоше.
Беху то људи млади и здрави. Видиш како им здравље дија из сваког покрета.
Он се онда загледа у ватру. Гледао је како се на једној церовој жишци хвата пухор.
Ето, желео је да дође међ хајдуке, да их види, да проговори реч с њима, а опет није био задовољан! Осећао је неки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног спавача иза леђа његових.
Хајдуци су ћутали. Ни с њим, нити један с другим речи не прозборише. Гледали су га немо, али тако дрско као што трговац гледа марвинче које је рад купити.
Њихни су га погледи вређали. Он леже да би их избегао…
У том мучном ћутању проведе два пуна сахата.
Наједанпут отпоче живот око њега. Из околних села донирао је глас петлова; птичија се pасцвркута; свежа ваздушна струја покрену лишће на дрвећу и оно зашушта… а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе. Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док се не појави јарко сунашце… Хиљадама његових зрака проби се кроз зелено лишће, па је треперило и преламало се као шарени шљунак у бистром потоку…
Станко диже главу и прекрсти се.
Хајдуци Јован и Јовица дигоше се на ноге. Јован узе чобању и рече Станку:
— Хајде!
Послушно као дете, диже се Станко на ноге и пође за њима. Ишли су кроза шуму ћутећи…
Најзад дођоше где су хтели. У једном шушњару, покривен храстовим брвнима, био је бунар, који су по свој прилици сами хајдуци ископали.
Њих двојица се распасаше те повезаше појасеве; једним појасом привезаше чобању па је спустише и напунише водом… Онда Јовица поли Јовану и Станку, а Станко опет њему. Пошто се упише, убрисаше се својим дебелим рукама, па се окретоше истоку те се богу помолише.
Напунише опет чобању, па се вратише дружини.
Хајдуци су били већ на ногама.
Могло их је бити око тридесет. Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед.
Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша.
Стас, лице, понашање харамбашино улевало му је као неко поштовање. Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит. Стас му прав као свећа, а корак сигуран. Сваки покрет, сваки корак његов сведочио је о снази и моћи мишића његових. А што му је највише доликовало беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада дугих трепавица.
Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком!…
Уми се харамбаша, поумиваше се и хајдуци, па, као и у каквом дому, окретоше се сунчевом рођају те се помолише богу.
По молитви један хајдук принесе чутуру харамбаши. Он се прекрсти, напи се мало, па пружи чутуру даље.
Станко је стао уз један храст и посматрао све то.
— Ходи-де овамо! — зовну га харамбаша.
Он приђе.
— Ти рече да ти је име…
— Станко.
— Ја, ја… Станко! Па, велиш, рад си да будеш хајдук?
— То ми је жеља! — рече Станко.
— А знаш ли шта је хајдук?
— Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају — одговори Станко слободно и одрешито.
— Јесте, певају… али то је мучан живот… Видиш, ти си научио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато!… Много пута не доједе; а шта пута пробденише, и не питај!
— Све ја то могу! — рече Станко озбиљно и поуздано. — Оно, истина, ја нисам никад гладовао, али кад устреба, ја ћу гладовати боље него ико!
Харамбаши се допаде ово самопоуздање.
— Али хајдук хајдука мора чувати и бранити. Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима својим из боја изнети!
— Млад сам, снажан сам!… То ми неће бити тешко.
— Али хајдук више нема породице. Његова су браћа овде. Он више не сме мислити о својим зеленим пољима ни о ашику са цурицама сељачким!…
Станко одмахну главом.
— Тога сам се морао одрећи!… Све миле и драге оставио сам, па дођох амо да потражим братства и љубави! — рече он.
— Чекај, чекај!… А ухвате хајдука, па га на сваке муке мећу…
— Ја ћу трпети!
— И траже да одаш дружину и јатаке…
— Пре ћу умрети но пустити аваза од себе!…
— Хајдук је као запета пушка!…
— Што оно рекао Старина Новак, „кадар сам стићи и утећи, и на страшном месту постојати!“
Хајдуци су слушали овај разговор између Станка и харамбаше. И, истину да рекнем, она слобода и одрешитост, а после Станко је био и личит, све се то допаде хајдуцима.
— Мо’ш ли скочити? — упита га харамбаша.
— Могу — рече он поуздано.
Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе.
— Деде! — рече.
— „Из места“? — пита Станко.
— Јок, иза̂трке.
Станко се закаса. Кад дође до пања као да крила доби…
— Жестоко! — повикаше хајдуци, који то све гледаху нетремице.
Станко се окуражи. Поносит као соко, погледа око себе, па рече:
— Могу и „из места“!
Хајдуци одмахнуше главама.
Станко приђе пању. Махну двапут рукама и… већ беше на другој страни…
Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. Пањ је био врло висок.
— Заврзане, Заврзане! — заграјаше са свију страна. — Овај и теби одскочи!
Младић један, оснизак, крутељаст, сјајних очију и веома живахан, кога сви зваху Заврзаном, одвоји се од дружине и приђе Станку.
— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен.
— Јесам — одговори Станко.
— Ходи!…
Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори.
Сви се чудом зачудише; чак и сами харамбаша.
Али се Заврзан расрдио. Било му је криво што се нађе неко бољи од њега.
— Оборио си ме, признајем!… Али, ако те је нана родила, успужи се уз овај грм!
Стабло је било право као стрела и врло високо. Све до саме круне нема ниједне гранчице.
Станко приђе дрвету, пљуну у длане и поче се пузати брзо и вешто као мачка. Кад се успуза до круне, он одломи једну гранчицу, метну је у зубе, па се спусти на земљу…
Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. Они су волели Заврзана са окретности његове, па заволеше и Станка. И сам му се Заврзан дивио…
— Добро, — рече он кад му Станко пружи одломљену гранчицу — то је све добро… Ама како ти пушком гађаш?
— Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари! — рече Станко поносито.
— Знам, у Црној Бари. Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!…
Станко узе своју шару, привуче је к себи и погледа у Заврзана.
— Јастреба сам у лету гађао!… Где хоћеш да бијем?…
— Скини ми онај суварак! — рече Заврзан и показа му на врху дрвета, на које се малочас пео, суварак. — Али хоћу да га бијеш у саму петељку!
Станко пружи пушку…
Наста тајац…
Врисну шара и — суварак паде. Хајдуци скочише око њега.
— Ево, вала, скинуо га је баш у петељци!…
Заврзан загледа, па пружи Станку руку:
— Е, ејвала ти! У свему си бољи од мене!…
Харамбаша му приђе, па га потапша по плећима. Очи су му сијале од задовољства.
— Реда је — рече он — да дружину упитам: прима ли те? Али, ево, нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!… Јовица!… Дај хлебац и со!
Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са сољу па пружи харамбаши. Харамбаша извади нож из цагрија, њим прекрсти најпре хлебац, па онда одсече једну кришку. Десном руком одломи једно парченце, умочи у со, па пружи Станку.
Станко скиде капу, прекрсти се и поједе оно парче хлеба.
Харамбаша му пружи чутуру, и он се напи.
— Сад да се пољубимо! — рече харамбаша.
И пољубише се.
Затим почеше хајдуци прилазити и љубити се. Кад се сви изљубише. харамбаша свечаним гласом узвикну:
— Станко!… Наш си!
Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше. Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају.
И би му мило, па се рашћерета. Осећао је као да је међу својим друговима. А то су и били махом суседи његови: Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца итд., итд.
За разговором дође шала, за шалом игра… Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо… Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души…
— Заврзане, Заврзане! — виче Јован.
— Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу.
У Латковића су биле велике и клопаве уши.
— Дела, болан, причај што!
— Шта ћу?
— Шта знаш!
— Причај, Заврзане, причај! — заграјаше са свију страна.
— Не знам шта ћу!
— Их!… Ти не знаш!… Причај, болан!
— Не може да ми падне ништа на памет!… Ево Сурепа, нека прича! — рече он.
А смех се захори да се шума проламала. Чак и Суреп развуче усне, јер он не проговори три речи у дугу дану…
И опет га окупише молити.
— Добро, да причам! — рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајушно детешце…
— Па онда? — запита Латковић.
— Ништа.
— Како ништа?
— Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко.
— Причај нам, болан! — окупише га опет.
— Не може да ми падне ништа на памет, а овако…
— А ти отпевај једну! И у часу гусле су биле пред њим.
— Богами, не могу!…
— Онда дајте мени гусле! — рече Станко.
— Зар умеш?
— Понешто.
Дадоше му гусле. Он махну гудалом, затеже струке, намести мало коњиц па развуче…
Лако су летели прсти његови по струнама… И изви се звук и затрепери над главама њиховим. Али, иако беше сетан, он није душе сламао… Чудни су звуци гусала! Они су као рањеник на самрти, који те издишући преклиње да га осветиш…
Станко запева. Он је певао Јанковића Стојана и Гојеног Алила. Стојан пише књигу Алилу:
Ој, Алиле, кладушко копиле!
Што се, курво, по Кладуши ’валиш
Да си мојој кули долазио,
На чардаку Анђу обљубио?…
Чему лажеш, црн ти образ био,
Кад Котара ниси ни видио? —
Ја ти зато ситан мејдан пишем,
Да ми дођеш пољу Петровића,
Код бијеле Јабланаше цркве,
Код студене воде Мукијеле,
Да вранове месом напитамо,
А земљицу крвцом обојимо
И мејдане старе подновимо;
Рок неђеља, мејдан понеђељник,
А уторник да кукају мајке:
Али моја ал’ твоја, Алиле!…
Таман он утаначио, таман се разиграше срца хајдучка, таман се све претворило у уво, а чу се лавеж…
Хајдуци пренуше. Гусле умукнуше и сваки прихвати своју пушку.
Заврзан се одазва лавежом.
Лавеж се опет зачу…
Харамбаша спусти оружје и насмеши се.
— Сигурно какав глас — рече.
Не потраја дуго, а иза грма се указа човек.
— Дева — рече Јован. — Шта ли нам носи?
— Нешто има!… Дева не долази џаба — рече Јовица.
Дева назва бога и поздрави се.
— Откуд ти? — пита харамбаша.
Дева само махну прстом. Харамбаша се диже и приђе му…
Почеше шаптати. Харамбаши севнуше очи.
— Дакле, тако је.
— Тако, Срећко.
— Добро. Збогом!
Дева приђе те одсече једну дивљу лозу, која се вила око једног дрвета, и оде најлак, правећи гужву.
Харамбаша погледа по дружини. Сви га погледаше радознало…
— Зовни стражу! — заповеди он.
Заврзан загракта као гавран…
Док длан о длан, и стража ту.
— Сурепе, Станко, Илија, Јоване, Јовица!… Ви ћете са мном… А ви… Ногићу,… води их на Дренову греду и тамо нас чекај… Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стрв или јав! Збогом!
— Збогом, харамбашо!
— Збогом!
И хајдуци одоше.
— А ми, харамбашо? — запита Заврзан.
— Ми ћемо на Жураву. Хајде!
И кренуше се.