Део 3, Поглавље 1: Устанак
Дошла је коса до бруса. Кипело, кипело, па прекипело. Прва пушка одјекнула је по свима крајевима мачванским, и сваки који је ма и најмање осећао срца у грудима, дигао се на оружје.
Али знате ли шта је то кад ратар остави свој плуг, па се лети оружја?… То значи: борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту… Ратар се више не враћа плугу, његова рука више не држи руцеља плужних, он чак и не сања више о своме пређашњем животу. И славни песник устанка нашег, Вишњић, рекао је том приликом, после боја мишарског, једну истину, која ће остати вечита. Тице гавранови довикују Кулиновој кади:
Не иде ти Кулин капетане,
Нити иде нити му се надај,
Нит’ се надај нити га погледај;
Храни сина па шаљи на војску —
Србија се умирит не може!…
Више човек није могао познати ове мирне људе. Погледи им посташе муње, а речи громови. Ко проучава оно доба, коме дођу до ушију разговори тадањих бораца, тај ће стећи једно уверење: да се у то доба говорило неким особитим језиком, да се владало ванредном прибраношћу. Свака реченица из уста њихових била је пуна духа. Нека ми опрости историја и сви славни Немањићи, али ово доба, доба од 1804. па до 1813, ја зовем добом херојским… Гледајући на њега, можемо с поносом свету у очи погледати. Оно нам је дало јунака каквих може имати само митологија… Не могу нас зачудити Термопиле, јер смо их имали у најскоријој прошлости. Сваки, па и најславнији пример историјски, ми можемо с поносом погледати, јер смо их по неколико имали у нашој историји…
Нека ми се опрости што ћу, рад бољег обавештења, рећи коју у заштиту Мачвана, да бих, с једне стране, побио оно што неки наши историци, у силу бога, хтедоше натурити тим славним борцима-мученицима, а с друге, да бих им могао одати достојну пошту.
Као што сам још у почетку рекао, Мачва је равница која се протеже од Видојевице до Саве, дакле дуж реке Дрине, која је граница између Босне и Србије.
Дрина је бесна, хучна и валовита, али није велика. Омање чете турске, па и појединци, дуж целе обале имали су своје бродове и навозе: где су хтеле, могле су прелазити из Босне у Србију.
На тај начин Мачва је постала поприште ћефова. Ко је хтео, тај се могао натресати. Па да је бар остало на натресању, па да се и опрости; али ту је било тако крвавих догађаја да их чак ми, најближи потомци тих мученика, већ сматрамо као бајке…
И тако се то патило и мучило. Један дан је освитао као и други. Нико није био сигуран ни са животом, а џаба ти са оно мало муке што је стекао. Живело се у страху, обамирало се од сваког гласка…
Кад је појединцу дотужало, он се дигао у гору. Пушка је пукла, али је њен одјек више плаше него храбрио… Није ту човеку стало за његовом главом; срце се цепало као дроњак, а сузе камениле кад погледа нејач где стоји на гујиној рупи…
Поглавље 1.1.
Пушка је пукла у Шумадији, управо прва је пукла у ваљевској нахији… Она је одјекнула и почела прибирати око себе човека по човека. дигло се све, само Мачва ћути…
Да ли смемо ми то ћутање у таквим приликама назвати кукавичлуком? Питам: смемо ли ми то?… Не. Јер ако је то кукавичлук, како онда треба крстити наше држање данас: кад нам је на влади крштени Србин, кад је ту штампа, која сваку ситницу пропрати, кад су ту и слобода речи и судови и све? Како онда наше држање треба назвати кад се погледамо у доба реакције?…
Не осуђујмо, дакле, кад немамо срца ни онолико колико су они у пети имали. Скинимо капе пред тим поносом наше историје и поклонима се…
Поглавље 1.2.
Почеше наједаред ницати чете као из земље. Стојан Чупић стави се на чело свима. Он поста војвода и стаде постављати старешине, које ће му чувати дринску границу.
На Мишару те исте, 1806. године, нађоше се Мачвани са устаницима. Ту су се борили као лавови. Јаук и запевка каде Кулинове, то је јаук Босне, која је у тој борби погубила најбоље и највредније синове своје…
После мишарског боја вратише се кућама и стадоше чете четовати. Катић је постао бимбаша, коме су предани људи што чувају границу. Зека стаде купити под своју заставу све што не имађаше „никог свога до бога милога“, што му је „погинути као попити чашу ракије“. Он се смести у Парашници, где се подигоше колибе у којима пландоваху „голи синови“, што беху страшним Турцима од најуређеније војске ћесареве. Прота Смиљанић је четовао на своју руку. То беше јуначина каквог само век рађа. Он је веровао да му Турчин Бошњак, или како их је он звао: балија Бошњак, не може ништа учинити.
— Ако ја погинем од руке балије Бошњака, не копајте ме!… Баците ме у…
Та је његова реч соколила све. Све што је с њим било веровало је да је тако…
Илија Срдан је чувао страже од Турака што на Лешници прелазише Дрину…
Па да не помињем понове и многе друге. Ја бројим људе чије јунаштво може доћи у митологију. А сваки појединац заслужио је да га историја слави!…
Те су чете крстариле Мачвом. Оне се бринуше о нејачи. Остали се враћаше домовима да гледају или бар да наређују домаће послове.
Скоро сваки дан било је овде-онде окршаја. Ово што се одметнуло није могло мировати. Ако Турака нема да сами наиђу, онда их они потраже. Катић је бар двапут у недељи са својим пандурима прелазио Дрину да Турке у њиховом гнезду потражи. Заметне чарку, изазове их, намами преко Дрине, па бије. Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима“ у помоћи… Нема стопе земље мачванске крвљу незаливене и костима непотрушене…
Поглавље 1.3.
Шта ли се чинило са онима који беху слаби и нејаки?…
Где је год турска најезда јача, куд је повећа турска најезда пролазила, ту су куће и колибе биле празне. Народ су војводе и буљубаше исељавале у северозападни крај Мачве, близу реке Саве, како би их, у случају какве невоље, ја погибије, могли на чамцима преко Саве превести, те их склонити код браће Срба у Срему…
Ти скупови стараца, немоћних стараца, жена и нејаке деце звали су се збегови. Читава села беху у тим збеговима. Устаници су се бринули за храну а остало како је драгом богу воља.
Места склонитија нису ни ишла у збегове. Ту се водио домаћи живот, не онако као пре устанка, али бар је чељад била под својим кровом заклоњена, ако ни од чега, оно од зла времена.
Међутим, борба се била из дана у дан. Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, које су ови пресретали и тукли. Своје су мртве, Србе, сахрањивали, а Турке су остављали да их једу птице грабљивице.
Плугови почеше рђати, али се тим више светлела дуга шара, која је овом вековном робу била и отац и мајка…
Никло је, расло, напунило, процватило, заметнуло се, на сазрело… Сад му је гида као девојци удати се. И кад је то време дошло, онда је и онај бедник постао јунак. Страх је ишчилео из срца, дошло је доба освете. Сад треба светити проливену крв од Косова.
„Ниче раја ка’ из земље трава.“