Део 1, Поглавље 2: Субаша
Али право вели пословица: „Никад два добра!“ Живот је био одиста леп. Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава његове сласти. И Црнобарци би заиста лепо проживели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласином:
— Рајо, бре!
— Чујем, драги ага! — одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што изродило.
— Дај да ијем!
— Сад, сад, ага! — виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара.
Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе
— Пеци, баба, цицвару!
— Сад, ага, сад!
И одмах се распретава ватра, те му се спрема цицвара. Турчин седа крај огњишта и потеже чибук… Задими па — блене… Наједанпут, као да се нечему досети, смиче опанке с ногу:
— На, — вели — рајо, водај ми опанке!
А домаћин, гологлав, прилази смерно, узме у руке узице од опанака, па вуче опанке по авлији… То се зове „водање опанака“. И вуче их све дотле док се Турчин не смилује и не рекне:
— Доста!
И толико понижавање, и опет се отрпи!… Како може да се трпи?… Мора се!…
А зашто?
У селу је живео субаша. Па ко је тај субаша? Да објасним.
Неки Турци у Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада звала „Београдски пашалук“.
Ти су Турци прозвани „дахије“.
Радили су с планом. То се видело и по томе што наједанпут по свима варошима у Србији поставише своје људе, који у њихово име почеше управљати нахијама (окрузима). Те окружне старешине назваше „кабадахије“.
А да би се наређења дахија и кабадахија што сигурније и брже извршивала, кабадахије у сваком селу поставише „субашу“.
И онда је ишло све као по лоју. Ти одметници су имали само једно правило, а то је: да угуше свакога ко је против њих. Најмање се успротиви — оде глава!… Међутим, сви су сматрали за најсветију дужност да клањају и по вољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао. Тако су текли себи пријатеље. И зато су јадни Срби морали клањати и метанисати.
Власт субашина беше велика. Могао је узети живот човечји на душу, па ником ништа! Коме да се жалиш? Што ти је субаша или његов пандур, то ти је и дахија. Све што си тада могао радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури!…
Од Раче к Шапцу водио је пут. Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи. Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан. Ту је становао субаша са својим пандурима.
Звао се Суља. Презиме нити му је ко тад знао нити данас зна. Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена једна његова страст. Страсно је волео крушке, као медвед; нека једна стоји на дрвету, ако је не може оборити, он ће је гледати и пљуцкати. Зато га Црнобарци прозваше „крушка“. Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати.
Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао.
Он беше мало необичан Турчин. Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене. Крушка не беше такав. Он беше, може се рећи више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна. Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију!… Умео се увући свуда; хтео је да зна све, волео је да му је свака стварца у Црној Бари позната… Знао је сваког Црнобарца по имену; знао је сваког младића; ишао је кућама сељачким, долазио у коло где младеж игра, па се ту разговарао и шалио… Једном речи: хтео је пошто-пото да се саживи са Црнобарцима.
Али, као да од свега тога не може бити ништа. Људи осташе хладни према њему. Било је нешто у оном пријатном лицу што је непријатно дирнуло људе. То су очи његове, врло чудновате очи: час плаве, час зелене, час сјајне, час мутне, а доста пута и крваве. Оне те гледе некако чудновато, па кад му речи слушаш, ти једно мислиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља…
Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин — одби људе од њега. Попа вели:
— Ама, ја бих волео да је он прави Турчин!… Овако је он опаснији. То је као лепа гуја: шарена а пуна отрова. Што ми се улагује?… Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другоме добра мислити!… Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа!
И те попине речи одбише људе од Крушке…
Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити. Који је тај што његов план ремети? Али није могао ништа сазнати… Сумњао поп-Милоја, али није био сигуран…
А он, заиста, беше рђав човек, човек који је квази жив, у несрећи људској — срећан.
Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко. Ишао је замишљен стазом, суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе.
На стази се сусрете са Маринком Маринковићем. Како га смотри, Маринко сиђе с стазе и дочека га дубоким поклоном. Крушка назва бога.
— Бог ти помогао, честити ефендија!
Маринков му глас зазвони пријатно. Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу…
Да кажем ко је Маринко.
Он је — сељак. Орао је и копао те се хлебом хранио; а то су му и стари чинили. Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро. Маринко, као мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло лоше за руком, јер беше лен. Мрзело га потрчати и укаљати се. Да му је откуд да падне са неба у уста. Па је избегавао послове и мувао се око суднице и хана. Ни у чему није уживао колико у дочеку и испратњи Турака. То су били за њега људи којима је бог рекао да живе. За све време њиховог разговора чечао је као пас и слушао њихове „паметне“ разговоре… А када су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња узјаше…
С пуним устима хвале, по одласку њихном купио је кокице дувана што су они из својих лула истресали, па је то после пушио…
Радио је само кад је морао, а премишљао је и кад треба да спава. Ковао је вазда планова. Жеље му беху веће од царских… Имао је оштро око да све запази, имао је јако памћење. Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села. Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је… све. Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименице, дечурлију сеоску као он. Стоку, колико ко чега има… све! Он је све знао.
Крушка га је познавао. Ама сродне душе, кад се надмећу, мрзе се. И Крушка њега није волео. Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Маринко целива скут и руку, он стаде.
— Куд си пошао? — упита га.
— У шуму, честити ефендија.
Крушка га гледаше онако понурена.
— А је л’, Маринко?
— Чујем, ефендија.
— Шта је ово од овијех ђаура?… Зар, што ја с њима боље, они све гори?
— Честити ефендија, — рече Маринко — ту не треба много памети.
— Да ко не подговара ови народ?
— Па, шта друго и може бити!…
— А ко је тај?
— Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш!
— Поп?
— Он.
— И кмет?
— И он!…
— Па, шта веле?
— Много веле!… Види се да су размажени!… Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео… Веле да је твоја човечност према овом народу само лаж!… Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!… Веле…
— И то све вели поп?
— И поп, и кмет, и… сви!
— Пођи са мном, — рече Крушка.
И врати се назад. Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут. Криво му што га тако брзо прозреше. Он је смишљао лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад виде како се његови планови разлетеше као сапунски мехурићи…
Ћутећи дођоше до хана. Турчин повуче Маринка у своју одају, која, сем једног миндера и нешто оружја на зиду, не имаше никаква намештаја. Маринку се та одаја учинила сјајна као царска… Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече:
— Сједи овдје, крај мене, добри човјече!
— Могу ја и стајати, честити ефендија!
— Сједи, Машо, сједи!… Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се.
Маринко диже главу и исправи се тек упола приђе миндерлуку и спусти на њ само један малени делић свога тела. И загледа се Турчину у лице.
А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило е је светитељско. Маринку се нехотице отеше речи:
— Мој добри ефендија…
И он је искрено, у дубини душе, бацао анатему и на попа, и на кмета, и на Црнобарце, што вређају оваквог човека!
Турчин му пружи кесу с дуваном, а Маринко је прихвати с највећом поштом, готово како у цркви прихвата свету навору.
Е, мој Машо, мој драги брате!… Нисам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, јок ја!
— Ти си добар човек, ефендија! Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији.
— Па како ћу! — стаде се Турчин пренемагати.
— Ја бих прво попу подвикнуо!… Он први треба да ме позна! — рече Маринко.
Не, не, не!… Крви нећу!… Ја хоћу човјешки!
— Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити!
— Ја нећу крви!… Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!… Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима!
Маринко је жалио Турчина.
Обојица дуго ћутаху. Турчин је пуштао димове из свога дугог чибука, а поглед му је лепо ишао за оним колутима… Наједаред запита:
— А како живе поп и кмет?
— Као браћа.
— Би ли се они могли завадити?
Маринко поћута.
— Н… не могу!… Не би их могао нико завадити!… Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њих завадио! — рече он одсудно.
— Да ми је тако нешто! — рече Крушка. Да ми је да се њетко завади, па да ја мирим!… Тако би видјели да сам ја човјек!…
Маринку се насмеши брк. Он погледа Крушку право у очи. Овај спази.
— Шта је? — упита радосно.
— Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!… Ја сад добро видим шта ти желиш!… И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црну Бару!…
— Маринко! Брате! Човјече!… Ако то урадиш, бићеш ми брат!… Учинићу те најчеститијим човјеком!… Хоћеш духана?… Ево! Дај дуванкесу!… Тако!… Треба ли ти пара?… Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје!… Ево!… Нај!…
Беше скочио. Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу.
И Маринко се подиже.
— Хвала ти, честити ефендија!… Кад урадим, видећеш. Ја не радим за паре. Твоју љубав не може ми нико платити!
— Иди, Маринко, иди!… И нека је са срећом!
Маринко опет удари „темена“ и изиде из одаје.
Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет… Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима… Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће а да за њега не запита. Пролазиће бегови, паше… па, можда, и са̂м честити везир, и припитаће за име његово… А Крушка?…
И он је сањао сјајне снове. Није се могао скрасити на једном месту. Груди му набрекле, а срце игра од радости.
— Заваде се двојица, — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке. Повучем страну једном, и он добија… Један пада, други скаче… Уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају…
И чисто гледа очима тај лом. И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и… која се не да ничим исплатити…
Нити је шта јео ни пио. У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала…