Део 3, Поглавље 16: Ужас
Киша не престајаше. Велике баре беху у шашу и око њега. Ратници не могаху сву ноћ заспати, премештајући се с места на место.
Освану дан суморан као чело самртниково. Војводе, и поред онако сјајних победа, беху нешто заћутале. Свима се слутило нешто страшно, неочекивано.
И дође… Логором прође глас да је барут закисао и да немају ни зрна сува. Људи шапутаху један другом на уво те речи. Свакоме се на тај глас кожа јежила и коса кострешила…
Војводе беху бледе као смрт. Они су слутили и сами ту несрећу. Састадоше се у Чупићевом шатору гледећи један другог узнемирено.
— Шта ћемо сад? — пита Милош.
— Ваља тражити барута — одговори Чупић. — Где?
— Ваља послати у Митровицу. Шат се тамо нађе.
— А… дакле, не знаш утврдо да ли ћеш наћи…
— Не знам.
— Онда је несрећа! — рече Јаков.
— Ако је тако, ја склањам моје људе! — рече Милош оштро.
— Куда?
— Нека иде сваки својој кући!… Чекати онолику силу без џебане ја нећу.
Чупић је кршио руке.
— Шта да чиним? — узвикивао је хватајући се за главу.
— Шта ћеш чинити? Ако сазнају Турци да џебане немамо, обради смо бостан!… Него… шаљи што пре по барут.
Чупић се мишљаше кога да пошље. Рече да му дозову Зеку.
— Ево ме, војводо! — рече Зека улазећи у шатор.
— Нека ми дође Суреп.
Зека изиде из шатора и замало врати се са Сурепом.
— Станојло!
— Чујем, војводо!… — одговори Суреп.
— Мени треба човек који уме умрети а речи не изустити.
— Добро, војводо.
— Да идеш у Сремску Митровицу.
— Добро.
— Нама треба барута. Нађи где знаш и што више можеш… А ево ти новаца.
И баци преда њ пуну кесу дуката.
Суреп узе новац, па оде без обзира оном узином право к селу Засавици.
— Зеко! Сазови ми старешине…
За неколико тренутака све беше ту. Јаков и Милош седели су забринуто, а Стојан је ходио тамо-амо.
Кад ови уђоше и стадоше, Стојан рече:
— Неста нам барута… Шта да радимо?
Све обори главу. Наста тајац. Зека рече:
— Зар ни зрна немамо?
— Нешто има у моме шатору што није покисло. Оно што је било у лагумима све је пропало. Набујала вода, па налила у лагуме…
— Доста и то што имамо.
— Како доста? — упита Милош. — То нема на сваког ни по један метак.
— Ми ћемо јурнути на њих с ножевима! — рече Зека, а око му пламти.
— Остави се детињарије! — рече Милош. — Ти мислиш то је буљук, па да се пробијеш кроз њега! Сила је то, сила!…
— Ми смо и силу дочекивали!
— Јесмо, ал’ је бар било џебане.
— Па донеће Суреп џебане.
— Донеће, али ако сазнају Турци пре да немамо?… Ако случајно ударе као јуче што су, на виде и сами?… Не говори, Зеко, детињарије!…
— Па шта хоћеш ти? — упита Зека.
— Ја сам, браћо, смислио да ми сами одступимо.
И Милош погледа по свима.
Зека плану:
— Шта, да одступимо?!
— Ја говорим као паметан човек! — рече Милош. — Овде можемо сви изгинути, а помоћи ником нећемо. Турци су јачи од нас. Они имају свега: и пушака, и топова, и џебане, и хране. У нас свега понестаје.
— Готово, право вели… — чуло се како избија из жагора.
— А овој Србији требамо ми!… Ако не победимо овде, победићемо на другом месту! Ако они савладају нас данас, ми ћемо њих сутра…
— И опет погледа по свима.
— Тако је! — рече неколицина, а неки се још предомишљаху.
Чупић се уплете:
— Није баш тако, Милошу! Ја не мислим да ми оставимо шарампов.
— Ама ја, брате, нисам ован да чекам да ме Турчин коље!
— Нисмо ни ми овнови! — плану Чупић. — Ја сам овде сазвао људе на договор, а не на спрдњу!
— Па, ето, — рече Милош — паметуј како да останемо! Царуј ти!
— Ја сам послао по барут.
— Послао! А хоће ли наћи барута колико треба?… А Турцима може доћи ћеф да баш сад ударе!…
— Они су заварчени! Неће им пасти на намет…
— То је на врби свирала! — одсече Милош. — Ја не рачунам тако кад бијем бој с Турцима! Него, хтели ви, не хтели, ја одлазим с мојим људима!… Мени они требају и други пут.
Па се диже, погледа своје људе и рече:
— Ко хоће нека иде за мном!
И изиде из шатора, а његови за њим.
Стојан је дрхтао од једа, али је осећао да Милош говори истину. И он, који је умео надговорити најречитијег човека, не умеде сад рећи речи; осећао је да говори којешта, да говори оно што паметан човек не треба да говори, нарочито у овој прилици где толике главе играју…
Погледа Јакова… И он се нешто предомишља… Па и саме старешине гледе некако у земљу. Нико, сем Зеке, не умеде рећи речи.
А Зека плану:
— Идите! — рече он. — Идите сви! Ја нећу!… Ја остајем овде с мојим голим синовима!… Ја ћу од Равња начинити Косово!…
Па погледа по свима. Око му је севало племенитим и јуначким жаром…
У тај пар упаде међу њих Дева, сав мокар као да је из мочила. Лице му беше бледо, као да је смрт свој печат на њега ставила; очи му гледаху унезверено.
Све се окамени кад га виде таког. Чупић једва дође к себи. Приђе и ухвати га за раме:
— Шта је, ако бога знаш!
— Дакле, истина? — рече Дева.
— Шта?
— Немате џебане.
— Немамо, али је Суреп отишао у Митровицу да набави.
— Доцкан! — јекну Дева.
— Доцкан?!
— Доцкан!… Турци већ знају да џебане немате. Јавио им неко из прека… неки капетан.
А већ су се спремали да беже натраг… Страх је тако био завладао, тако их спопао од оног тренутка кад је Зека јурнуо међу њих, да су се од Шушња плашили!… Ја сам у души узвикивао: хвала ти, Господе, на твоме дару!…
— А сад?… — питаше Чупић, а очи му закрвавиле.
— Сад… побеснили!… Сад се спремају да јурну… Ја сам једва уграбио да се измакнем да ово јавим!… Чини шта знаш!…
Стојан погледа Јакова и старешине:
— Шта ћемо? — упита неким страшним гласом.
Јаков се диже на ноге:
— Стојане, брате! — рече он. — Сила бога не моли!… Ти знаш да бих се ја борио до истраге, али кад се нема су чим! Боље да одступимо!…
— Боље!… Боље!… — грмнуше са свију страна.
Стојан вице чак и своје људе да тако мисле. Црн у лицу као земља, простења:
— Велите?
— Велимо!…
— Ја не велим! — загрме Зека. — Ја се нећу маћи одавде док ме свега не искаблићају на парам парче!
— Ама шта можеш ти сам? — рече Јаков.
— Војводо!… Шта ја могу, то ће се чути!… Ако сте доконали да се уклоните, уклањајте се што пре!… Идите!… Ви имате своје куће, своје жене и дечицу; ја немам ништа сем жеље да се Турцима светим!… И ја ћу им се светити!… И до данас је од моје руке пало много турских глава, али данас, само ако их ђаво надари те ударе, данас ћу направити русвај да ће се причати докле траје једног Србина!… Идите, дакле, уклоните се!… Збогом!…
Па изиде бесно из шатора и оде међ своје голаће…
У шатору беше тишина као у гробу. Свима су у ушима звониле Зекине речи… Чупић први дође к себи.
— Рекосмо ли? — упита.
— Рекосмо! — повикаше.
— Онда идите тамо, међу људе, и полако одступајте с њима… Ако би ко хтео преко воде прећи, нека узме по један лист оног локвања у уста, нека се обрне на леђа — вода ће га сама пренети.
Старешине изидоше да нареде одступање. Чупић опет позва Зеку.
— Јуначки сине! — рече му, а сузе му се свртеше у очима. — Алал нека ти је српско млеко које те задојило!… Али, Зеко брате, промисли! Не би ли боље било да и ти одступиш?…
Зека плану.
— Не говори ми то! — рече. — Ја сам те волео и поштовао као оца рођеног… Не говори тако, јер ћу те омрзнути!… Шта ћу ја овде?… Шта чекам?… И чему се могу надати од Турака ако у животу останем?… Зар да се као жена пустим да ми руке свежу, па онда главу секу?… Никад, војводо!
— Ти можеш прећи преко Саве.
— Ја сам једном прешао Дрину и нашао дружину која свети оно јадно робље!… Данас да прелазим Саву, да паднем на хлебац каквом сиротану, нећу!… И после, ја нисам створен за миран живот!… Мени без окршаја нема ведра дана… ја сам онда као убијен!… Не говори ми то, војводо!
— Али…
Зека махну руком:
— Свршено је!… Ја и моја дружина, моји голи синови, остајемо овде, остајемо овде да изгинемо! Ми смо се већ договорили и заверили!… Више ништа не може нас повратити да одустанемо од наше намере!…
— А џебана? — упита Чупић.
— Имамо нешто!… Кад то потрошимо, машићемо се љутих гуја иза паса, јурнути у Турке, па кога бог воли!
— Има и у мене нешто очуване џебане!… — рече Чупић.
И показа му два бурета барута што беху у једном ћошку шатора.
Зеки се разведри чело.
— На томе ти хвала!… Нека сад удари двапут толика сила колика је турска, ја ћу је четири сахата задржати. Дај ми руку, војводо, да је пољубим!
— Да се пољубимо, јуначе!… Да се опростимо и алалимо!… Ја сам сигуран да се више овде на земљи нећемо видети!… А старешина сам. Можда сам ти кадгод што и нажао учинио… Опрости!…
— Опрости и ти мени, а теби нека је богом просто! — рече Зека љубећи се.
Обојица изидоше из шатора.
Страшно беше погледати како се празни онај малени око̂… Све одлази нагло, брзо, не чекајући ни друга ни пријатеља. На сваком се лицу огледао страх и ужас…
Чупићу ударише сузе.
— Шта ја доживех?!… Што ми, Господе, јуче живот не узе! — мислио је у себи.
Зека му још једном пружи руку:
— Збогом, војводо!
— Збогом, јуначе!…
Зека оде у шанац да нареди да се џебана из шатора пренесе… Чупић је стојао, нем и очајан, гледајући како се распада снага којом је он владао, снага која му још јуче беше слава, а данас?… Данас…
Он не смеде довршити ту мисао… Јурну да побегне од ње…
И скочи у Саву!… Кад је избио на воду, чуо је како земља тутњи. — То Турци иду! — помисли.
Па заплива…