Део 3, Поглавље 6: Обичан догађај
Таман изидоше из цркве и стадоше мало колико да попу сачекају, а бахну Дева мећу њих. Чим га Алекса виде, он задрхта, јер је знао да се Дева џаба не јавља. Али хтеде то од сватова сакрити, па му приђе весело, осмехујући се.
— Хвала богу, те и ти дође!… Ја већ дигао руке!… А било би ми жао на те!…
— Е, ево ме!… Срећно ти весеље!… Бог дао те и унука дочекао!…
— Хвала!… И ти, да бог да̂, те и своје весеље скоро овако проводио!…
Тако је говорио Алекса, а овамо једнако му се отимало са усана: ама, ти ниси џаба дошао!…
— Баш си неким послом? — пита га старојко.
— Куд ћеш већег посла: пошао сам моме Станку у сватове!… Па камо ти чутуре?…
Одмах му додадоше чутуру. Он се прекрсти и погледа на небо:
— Дај, боже, да буде срећно и дуговечне!…
Па наже.
Попа се појави на прагу црквеном. Људи се дигоше на ноге.
— Седите, седите! — рече он. — А, гле Деве!
— Ја, оче, ту сам! — Благослови!… — рече скидајући капу и прилазећи руци.
— Бог те благословио!… Дошао и ти у сватове?
— Једаред! — рече Дева и насмеја се.
Станко, Зека и други здравише се с њим. Он само дошапну Зеки:
— После ћемо се разговарати.
И онда окрете у шалу. Видећи га весела и разговорна, Алекса се раскрави. Он стаде ћеретати и разговарати са сватовима… Она тренутна забринутост прође као сенка, све се расположило…
— Спремај! — рече старојко.
Младеж опет појури коњима и кочијама. За тили час све беше опремљено само да се седа.
Дева се примаче Зеки:
— Катић те поздравио.
— Катић?
— Ја. Рекао је да се ноћас, у глуво доба, нађеш с дружином на Прудовима…
— Шта ли има?
— Добро је!
— А… ти знаш…
— Ја сам и донео те гласе. У поноћи проћи ће харачлија, па га ваља пресрести!… Биће ћара и сувише!… — рече смешкајући се.
— Хоће ли и Катић тамо бити?
— Не знам. Он рече да се ти тамо нађеш.
— Добро. — Чини се невешт, не квари весеља!
— Полази!… Седај!… — виче старојко.
Зека отрча невести и посади се с њом у кумове кочије. Станко седе са старојком. Ту начинише места и попу.
— Нађите места Деви!… — викну старојко.
— Ево!… Ево!… Ходи овамо!… — викнуше са свију страна.
Дева се препе на она која му беху најближа.
— Јесте поседали?
— Јесмо.
— Полази!… — заповеди старојко.
Код куће је чекала опет постављена совра. Опет се јело и пило… Пушка опет пушци није дала издушити. Сунце се већ спусти на заранке. Зека се само погледа с Девом.
— Је ли време?
— Јесте.
Зека зовну Станка.
— Побратиме!… — рече он. — Ми те остављамо!
— Што?
— Катић ми је поручио да вечерас морам Дрину прећи. Али… никоме речи о томе!… Ја ћу сам отићи, а ови ће моји после…
— Добро! — рече Станко.
Зека поседе још мало, па устаде и стаде се поздрављати.
— Седи, посинче, куда ћеш? — питао је Алекса.
— Ја морам отићи до дружине, поочиме!… Све јесте, и весеље је и… све, али ја морам дружину обићи!…
Поп Милоје викну:
— Не задржавај га, Алекса! Он зна шта ради!…
— Збогом, браћо!
— Збогом пошао!
И Зека оде…
Весеље се настави. Пило се, певало, пуцало и играло. Ноћ се спуштала лагано. Старине, мало загрејане, потражише гуслара. Повикаше са свију страна:
— Заврзан! Заврзан!…
И одоше да га потраже. Али нити Заврзана нити иједног Зекиног друга; чак и Деве беше нестало.
Сватови се погледаше. Нешто ледено прожма им снагу.
— А куд су отишли? — питаше Алекса.
— Не знамо! — одговори чељад.
— А кад су отишли? — пита старојко.
— Не знамо! Ми смо мислили да су међ сватовима.
Старојко хтеде забашурити све то. Он поче причати приче. Али весеље пресече. Више се не чу ни песме ни пуцња. Изгледало је као да су се скупили на какав договор.
Попа устаде иза совре и зовну Станка.
— Ноћас ће сигурно бити каквог окршаја? — упита он. — Ти то знаш. Видео сам кад ти је Зека нешто шапутао.
— Јесте, попо, али преко Дрине… Него, молим те, немој ником називати!…
Попа се врати соври. Разговарали су, али им се разговор отимао за Зеком и његовом дружином… Чела се натуштила; сваки се све више у се повлачио. Најзад рече поп Милоје:
— Да се разилазимо, људи!… Доста смо се и веселили!… Напослетку, време је данас тако!… Данас има људи који не доједу залогаја, па опет живе! Да се иде!
И људи се почеше дизати.
— Ама, седите! — викао је Алекса.
— Хвала!… Није време весељу. Свршили смо оно што је бог рекао!… Нека су деца жива и здрава! А и веселили смо се много за данашње дане!… Лаку ноћ!…
И стадоше се поздрављати… Кум и старојко наредише да им се кола спреме.
— Зар нећете ноћити? — питају Алекса и Петра.
— Нека, нећемо!… — вели Јова. — Право вели попа: сад треба да је сваки код своје куће са својим народом!…
— Хоћете ли сутра доћи?
— Махни то!… Ако бог да те превалимо ове дане преко главе, лако ћемо се веселити. Лаку ноћ!
И почеше се разилазити. Укућани их испраћаху. Све обориле главе…
Алекса уђе у кућу. Поред огњишта сеђаше неколико суседа и Сима кнез.
— Пијете ли?
— Па… помало…
— Ама зар нико од вас не смотри кад одоше?
— Нико!…
— Нека им је са срећом!… Једини бог нека им буде пријатељ!… Маро!… Зовни ми Станка.
И старац оде у своју собу…
Суседи и Сима дигоше се. Залуд их задржаваху, ниједан не хте остати.
Било је глуво доба кад укућани сами осташе. Жене су спремале по кући. Петра им рече да лежу. У тај пар изиде Станко из очеве собе.
— Хоћеш прилећи, рано?
— Хоћу, мајко…
— Иди… иди…
Наста тајац. Тишина као у гробу. Звезде трепераху као да се отимају да полете с оног небесног покрова.
Наједанпут чуше се пушке у даљини… Станко, седећи пред вајатом, ослушкиваше…
— И… баш данас! — шапуташе он. — Данас се то мораде догодити!… Кад ће нама, јадницима, сванути?… Кад ћемо ми смети провеселити се на весељу а да нам не преседне?… Господе!… Хоћеш ли нам кадгод дати и такав дан?!…
Пушке су и опет пуцале, звезде су и опет трептале… Нико не даде одговора…
Станко дубоко уздахну, па уђе у вајат… Ето, то је био његов свадбени дан.