Део 2, Поглавље 8: Тврдоглавство
Чудне мисли обујмиле Ивана. С једне стране стид што је тако поступио, с друге стране, опет, прво обећање што је дао Турчину да тако на јалово прође…
А није му се хтело да вара Турчина, не стога што га се бојао, него стога што му се учинило да много важи у очима његовим, па је хтео и да надаље у важности остане.
А они, ето ти сад!… Једна попова реч расквари све!…
„ Што је таки? — мислио је Иван. — Ја сам мислио да је он паметан човек, а оно, ето ти сад!… Да бар хоће да разговара! Па кад бих му ја казао: како је то човек коме одистине лежи на срцу наше добро и наша љубав, он би видео да је тако. Али шта ћеш му, кад неће ни да те чује чим Турчина споменеш!…“
И баш му беше жао на попа. Онаки човек, као Крушка што је, баш би се сложио с попом. И њих два могли би много добра учинити Црној Бари… Овако, ако њих два ударе један на другог, онда, богами, неће ништа ваљати…
„ Ама, што је таки! — рече он скоро гласно. — Па и онај кмет! Оно се успролетало уз попа, па сад теже ти је са њим разговарати него с попом!… Како ме само погледа кад га хтедох задржати!… Из очију сам му читао као да хоће да ми рекне: а и ти си ми отишао Турцима!“
И опет га обузе као неки стид. Он је осећао да има греха на души, али је хтео да то сам пред собом оправда.
„ Ја јесам разговарао с Турчином, па и казао му да поп и кмет врче на њега, али то је био само разговор… А после, и Крушка је добар човек…“
Па се ухватио за ту мисао да је Турчин добар човек… Мислио је, веровао да им он ништа зато неће… Па опет, опет нешто га је пекло на души; неко чудновато, непријатно осећање обујмило га… Да му је да побегне од самог себе, да му је бар с ким да рекне коју искрену…
И, као наручен, дође му Маринко. Пошао од куће, па се увратио. Лице му се смешкало, јер је видео Ивана кад се од Крушке враћао.
— Помоз’ бог, Иво!
У овом тренутку Иван се зарадова. Он скочи са столице:
— Бог ти помогао!
— Ја се мало свратих да видим шта радиш…
— Баш си добро учинио, седи… — рече он… Баш сам се осамио.
У свакој другој прилици он би био хладан према Маринку, али данас он је морао ма с ким разговарати. А с ким се и могао разговарати лепо о Турчину ако не с Маринком?
Маринко седе.
— А где је Лазар? — упита он.
— Отишао је до субаше, звао га.
— Ако, ако… Добар је то човек. Бар Црна Бара није за бољег сазнала!
— Добар јест, ама није свима! — избрбља Иван.
Маринко упиљи у њ.
— А коме то није?
Иван махне руком.
— Махни се, славе ти!…
Али се варао Иван у рачуну ако је мислио од Маринка нешто затајити. Тај брат не одступа лако, само ако је нањушио какву тајну. Он ће јуришати док је не прокљуви, па да би га ти јуриши и главе стали…
— Тако ти часног крста, Иване, коме то субаша није добар? — стаде преклињати Ивана, а упиљио тако у њ да му ниједан мишић на лицу није могао мрднути да он не опази.
— Море, махни! — рече опет Иван.
— Што махни?… Што ми, болан, не кажеш?
Иван је ћутао. Њега опет стаде гристи савест.
Кад виде Маринко да Иван неће да каже, онда се реши да напомене.
— Баш нећеш да кажеш?
— Али… — поче Иван.
— Не мораш… Ја знам и сам. Хоћеш да ти кажем?… Је ли, то су поп и кмет, а?…
А Иван се устумарао погледом.
— Је л’?
— Та… јесте, они су…
— А шта им је криво?
— Тхе…
— Јеси чуо, Иване! Што јест, јест! Али кад дође коса до бруса, морам рећи, па да бих цркао!… Шта мисле ти људи?… Нека се они брате, играју са својим главама, а не с нашим!… Мрзе Турке!… Па, лепо, нико их и не воли!… Ко их волео, у кући му били!… Зар ти мислиш да ја облећем око Турака што су ми мили?… Дабогда они били мили богу колико мени, али мора се, брате! Ја се не могу с њима борити! Па кад то не могу, могу им се мало умилити; а умиљато јагње и две мајке сиса!… А Крушка?… Крушка, брате, као да није Турчин! Ето, реци и сам!
— Готово, вала… — потврди Иван.
— Зар није он најчовечније радио са нама?
— Јесте, није вајде, јесте!
— Ето, разговарао си с њим. Је ли да је то сладак човек?
— Јесте.
— Је ли да нам свима добра жели?
— Свима.
— Као да је одрастао с нама.
— Вала баш!
— А поп и кмет дигли се против њега?
— Јест.
Само њима није право!… А зашто?
— Не знам.
— Тешко нама кад имамо таке старешине! — завапи Маринко. — Тешко нама!… Зар им је, болан брајко, мало оне човечности! Кога нападе? Где то Турчин насрну на кућу или чељаде чије у Црној Бари? Где? Откад је он у Црној Бари, ми агујемо. Даш богу божје, цару царево, аги десетак, па накривиш капу!… Зар није?
— Јесте.
— Јесте, јесте! А то је све Крушка!… Онај Крушка што га грде наш поп и кмет, људи што су оматорили па излапили!… Него… Иво, брате, њих не смемо слушати. Они ће нас одвући у пропаст!…
И Маринко окрете причати о другим субашама, о пакостима што их починише које они које други Турци по њихним селима. Сравни све то с Црном Баром, па диже Крушку у небо. Онда поче говорити о Лазаревој кривици:
— Да је то био други који Турчин, тешко твоме Лазару!… Мислиш марио би он!… Он би пустио Станка да чини што му душа жели. Још би рекао: „Марим ја! Нека се убијају пси ђаурски!…“ Али овај не даде… Знаш ли шта вели: „Ја ћу да сатрем они лоповски измет да ми не погани овако добро село!…“ Не може он да гледа неваљала човека. Па, ето, колико само пази твога Лазу! Лаза је дете, а он га призива к себи па га учи и саветује да се добро и поштено влада!… Па ти још не знаш све!… Онога дана кад је Лаза пуцао на онога лопова на побегао у шуму, он дозва мене па ми рече: „Иди, вели, нађи ми тога дечка. Он ће страдати од оног зликовца ако га где у шуми нађе…“ И ја сам сву ноћ драгу тумарао по шуми док сам га нашао. Тако је то, мој Иване!… Он је пријатељ и теби и твојој кући; ти не смеш пљунути на љубав његову!…
Иван сагао главу па се замислио… Маринкове речи урезиваше му се у срце. Он је осећао да су оне истините. Веровао је да му је Турчин пријатељ који је много за његову кућу учинио…
Па опет, опет!… Ови људи с којима је он одрастао, онај добри поп сместа је постајао страшан чим му споменеш Турчина. Он се није могао с њиме помирити!…
Али, опет… Крушка… Зар Маринко нема право?… Зар Крушка није њему учинио више добра него сви Црнобарци скупа?… И сад, он да окрене главу од њега, да одбије његову љубав, коју му онако свесрдно нуди?… Не, не, ни то не може!
Па се избезумио и распаметио!… Не зна куда би пре!… На једној страни детињство, младост, век… а на другој пријатељство, пријатељство искрено, срдачно… Што би год хтео одгурнути, не може. Воли… И једно и друго улегало се дубоко у срце, па и кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди?…
Маринко га је гледао. Његово око као да му је у срце продирало. Он је видео борбу, ужасну борбу… Стојао је ту, као ђаво да му не да поћи добрим путем. Као мачка миша, тако је он њега гледао мислећи: ломи се ти, ломи, али мој си!…
Иван се диже.
— Куда ћеш? — упита Маринко.
Он не рече ништа него стаде ходати по кући. Маринко се реши да му још коју добаци.
— А, богами, — рече он — ја не знам какви су то пријатељи. Шта би хтели они? Зар човеку који ти је толико добро учинио да не смеш рећи ни хвала?… О, на им’ оца!… Ја, брате, не бих тако радио! Ја бих им рекао: браћа смо, живели смо лепо и живећемо. Али овај је човек мени учинио толику љубав да се ја не смем њега одрећи!…
Иван наједанпут стаде, окрете се Маринку и погледа му право у очи.
— Али, ја сам субаши обећао да ћу га измирити с њима!… Ја од срамоте не смем човека у очи погледати!…
— Ти смеш!… Ти си баш свесрдно радио на томе, али, кад они неће, — шта ћеш?…
— Али ко му сме на очи! Ја му баш рекох: „Остави ти, то је моја брига!…“ А оно, ето сад! — јекну очајно Иван.
У Маринку се јави звер. Срце му залупа од радости што му дође тако на згоду.
— Ето, и ти се још заносиш! Ти њих мораш слушати, па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче твога образа и твога седог перчина!… Еј, мој Иване, тешко теби!… Докле ћеш, болан, бити луд?… Зар ти мислиш да ћеш кадгод бити прав њима двојици?… Тешко теби!… Од данас они те више неће призвати у своје друштво!… Не смеш ти волети оно што они не воле!…
Ивана као да неко опрљи кључалом водом. Он осети колико су истините Маринкове речи. Знао је колико попа уме да мрзи. Он виде очима провалију која их дели, али се стаде противити.
— Шта? — рече он. — Зар би они могли тако учини са мном?…
— Ха-ха-ха!… — насмеја се Маринко. — Боже, ал’ си дете!… Пре ће они, болан, позвати оног лопова Алексу у своје друштво него тебе. Пре ће се с њим сашаптавати него што би на те и помислили!… Зар их не знаш?… Истина, сама истина, Маринко је говорио истину.
И њему посташе наједанпут и поп и кмет као неки туђи људи, људи грабљиви, лакоми, који грабе само за себе, који не воде бриге ни о чему доли само о себи и својим ћефовима…
И изидоше му оба из воље. Чудио се само како је могао волети таке себичњаке!… Осећао је како је у праву да и он на своју руку ради. И веровао је да ће он својим радом више учинити за годину него они од свога постанка.
Већ се решио.
— И зар не знаш… — поче Маринко.
Он махну руком и пресече га:
— Знам!… Имаш право… Ја сам био будала!… А они… право су имали!…
— А!… — рече Маринко подсмевајући се.
— Не смеј се! Људи смо, па грешимо. Од данас ме неће нико вући за нос!… Не да се Иван!
— Право имаш. Сад ми говориш паметно.
Иван дође до ћошка, узе штап што ту беше прислоњен, па рече:
— Хајдемо Крушки.