Део 2, Поглавље 11: Скида се вео
Кад се одвојио од Станка и Зеке, Ногић окрете кући поп-Милојевој. Ишао је полако, премишљајући шта све да му каже.
Угледа попову кућу, види како се мирно вије дим из баџе. Он се осврну опрезно на све стране, да га ко не гледа, па заобиђе иза куће.
Дође до врата, ослушну да ли има кога, па кад не чу никаква разговора, он отвори врата.
У кући не беше никога. Он се упути у собу.
Попа је седео на столичици, поднимио се, па се замислио.
— Помози бог! — рече хајдук отварајући врата.
Поп се трже, румен му обли лице од изненађења…
— Бог ти помогао!
— Ја дођох до тебе, попо — рече хајдук благим гласом.
— А ко си ти? — рече поп и загледа се у њ.
— Зар ме не познајеш?
Скоро у исти мах и поп рече:
— Ногић! Шта ћеш ти овде?
— Свештеничка су врата сваком отворена! — рече хајдук, па стаде мирно мерити попа од главе до пете.
— Јесу… јесте… — поче поп збуњено. — Сваком су отворена… ко тражи савета… ко…
— Ја не дођох да ти тражим ни молитве ни савета, него дођох да саветујем…
И Ногић гледаше сталним и мирним погледом.
— Да саветујеш, а кога?
— Тебе, седа главо, седи свештениче!
— Али ја не тражим савета од…
— Хајдука, је л’?… Није то ништа. И ти дајеш савете ономе ко те не пита! — рече Ногић, па се насмеја.
Попу је збуњивао онај стални и мирни поглед…
— Добро, на шта хоћеш?
— Не може се то казати у две-три речи!… Треба мало да седнем… да разговарамо.
— Па, добро, седи!
Ногић прислони шару у запећак, узе столичицу, па се посади према домаћину.
— Је ли, попо? Ти познајеш попу из Белотића?
Познајем.
А Стојана Чупића?
И њега познајем.
Катића Симу?
И њега.
Какви су то људи?
Добри, поштени.
Видиш, и ја тако мислим. И ја се с њима добро познајем.
— А што питаш?
— Ништа. Колико тек да видим да ли их познајеш… Онда, кад ти познајеш те људе, да ти кажем да се сви љуте на те.
— Зашто? — упита поп и устаде.
— Зато што си пустио Турчина да барата по твојој Црној Бари.
— Ко пустио?
— Ти.
— Па шта барата?
— Ето, видиш!… Па ти, болан, и не знаш шта се тако рећи на твоје очи догађа!… Каки си ти поп?
Поп се љутну:
— Немој ти грдити!
— Не грдим, иако би требало да те грдим. Зар онај ваш медоња, онај Крушка, хоће да вас закрви, а ти то и не знаш?…
— Како да нас закрви?
— Па, ето!… Није ли оценио од вас два прва човека?… Па, ево, теби на очи, хоће и трећег!…
— Ама, кога то?
— Зар вас није навратио да пљунете у лице једном од најчеститијих људи, Алекси Алексићу?… А?…
— Али, Алексин…
— Срамота, попе! Хоћеш да рекнеш да је Алексин Станко лопов!… А то је дете, болан, расло на ваше очи!… Знате га од повоја!… И он лопов! Кад је шта дотле украо?
— Није ништа.
— Па како то наједаред лопов?
— Али нашла се кеса…
— То вам је рекао онај измет српски, онај Маринко… А зар он, турски измећар, није могао сам онде, по заповести Турчиновој, паре закопати?…
Поп зину од чуда…
— Знам, али разбијен сандук, па онда… — поче поп.
— Зар Лазар није могао разбити сам свој сандук?… Зар си заборавио да је он тога дана пуцао на Станка?… И пуцао на човека, и могао га је убити, па му опет не би нико ништа…
Попу се окретала соба око главе… И што је више мислио, све му се чинило вероватније ово причање Ногићево…
— Ама откуд ти то знаш? — упита поп, пришавши му сасвим близу. — Да то није причао сам Станко, који је, како чујем, с тобом у дружини?
— Није. Није ни сам знао. А да је знао, он би се друкчије с вама разговарао.
— Па ко ти је казао?
— Онај који је ове ноћи, кад је Лазар на Станка пуцао, видео Маринка и Лазара код Турчина, који је слушао њихов разговор и знао све што ће сутра бити, све…
— Па што онај није казао?
— Онај не казује. Али буди уверен да он зна сваку речцу која се проговори у Црној Бари.
— Дева! — викну поп.
— Јест, он! Он је све чуо!…
— Чекај, молим те! — рече поп, па изиде из собе.
Не прође много, а он се врати и седе на своје место.
— О, брате! — рече радосно. — А хоћеш веровати: ја сам веровао да ће Станко свашта пре учинити него што ће украсти.
— Видим како си веровао! — рече Ногић пребацујући.
— Онда, кад се она кеса нашла, није се могло ништа рећи. Ево, сад ће доћи кмет Јово. Ја баш волим да и он чује све, зато сам га и позвао…
— Добро!… Много ћете данас чути!… И ја баш волим што ће кмет доћи!… Чуше се врата на кући, онда неки разговор,
И онда се отворише собна врата. Кмет се појави на прагу.
Он назва бога, приђе попу и по обичају, затражи благослова, па се онда поздрави с Ногићем.
— А откуд ти овде? — рече мало изненађено кад познаде Ногића.
— Море, Јово, он мени чудни’ ствари наказива.
И поп Милоје стаде причати кмету све што му Ногић малочас рече.
— Ама, да л’ је истина? — упита кмет чудећи се.
— Истина је, мој кмете! А што је још горе, то је што онако обрукасте и одгурнусте онога поштеног човека. Куд ће вам душа, болан? Зар не видите да вам је Турчин ухватио у своје канџе већ и самога Ивана?
— То имаш право! — рекоше у глас и поп и кмет.
— Па ено вам хвата и Милоша Севића. Он собом проси Милошеву кћер за Лазара. И онда не може боље бити! Алексу осрамотио, Ивана дограбио, па сад жари и пали по Црној Бари, а вас двојица седите скрштених руку…
— Не седимо, Ногићу!… Али, брате, нисмо знали. Ко може знати шта је у оној ђаволској души?… Ја сам, истина, с Јовом заједно одбијао људе од њега…
— Сад, шта сте ви радили, ја не знам, али тек то знам да ћете се ви овде покрвити!… Него, не дајте!… Одреците се Ивана, он је већ ђавољи. Он се сад, и да хоће, не може отрести Турчина!… Зато се сад склањајте од њега. А Алексу призовите. Он је, сиромах, жељан људи и њихова разговора…
— Хоћемо, Ногићу, хоћемо!
— Мислио сам да је требало да вам ово кажем. А сад, збогом! Ако вам устребам, потражите ме код моје куће; а ако ме тамо не нађете, ви призовите Деву и припитајте. Он свакад зна где смо ми. Збогом!…
Рукова се с њима, на полако и опрезно као мачка дохвати се луга.
Поп Милоје и кмет Јова седеше оборених глава.
— Е, ово је чудо! — рече поп после дужег ћутања.
— Чудо! — рече кмет.
— Ја се не бих никад сетио да је то тако, а сад што више мислим, све ми се чини истинитије, и само се чудим како ми то још онда није на памет пало!… О, брате, где се огрешисмо о човека?
— Па шта ћемо сад?
— Ништа… Сад нам се ваља мирити с њим.
— Знам, али како ћемо?
— Јест, како ћемо?
Обојица сагоше главе. Поћуташе, поћуташе, док тек рече поп:
— Хајдемо њему!
— Коме?
— Алекси.
— Алекси? — рече кмет и погледа зачуђено у попа. — Зар се ми не одрекосмо оне куће?
— Нисмо имали право. Ми убисмо човека ни крива ни дужна. Хајдемо!…
— Кад ти велиш…
И дигоше се старине.
Поглавље 11.1.
Тек Станко беше прекорачио праг очев, баш у оном тренутку кад се Алекса сроза од радости низа зид, бахнуше поп Милоје и кмет Јова преко прага.
— Добро јутро!
Кућани, кад их видеше, занемише од чуда. И они се узјазбише кад видеше Станка, који је плачући љубио руке старих родитеља.
Станко се осврте, скочи, узе пушку, коју уза зид беше прислонио, и стаде готов да пуца на њих.
— Стој! — рече му Зека. — Не пуцај на свештеника!
Станко их пресече оком.
— Шта ћете ви? — упита их он.
Питање беше оштро, поглед још оштрији… Они ушепртљише:
— Па, ето… дођосмо…
— Видим, али зашто? Јесте ли дошли мене да хватате?
— Нисмо! — рече поп озбиљно. — Нисмо дошли тебе ради него ових старих гробова…
Попине речи разбудише Алексу. Оне падоше на његову душу као блага дажда на суву земљу… И проплака старина росним сузама, зајеца као мало дете.
— Шта, да нећете да их мучите мене ради?… — викну Станко. — Попо!… — и глас му поче претити… — Попо!… Ту сам руку пољубио небројено пута, али ако само такнеш ма једног од њих, одсећи ћу ти је!…
— Не, синко, — рече попа мирно и благо — моја се рука маша само благосиљајући… љуби!…
И поднесе му руку.
Станко се загледа у оне бистре очи, у тај извор љубави и милоште; рука му сама пође и смаче капу… И он прихвати руку старчеву, па је ороси сузама…
Попа га пољуби у оба образа.
— Људи смо, па грешимо. Од праоца нашег грех нам је остао. И ми се огрешисмо о тебе. Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се покајемо… Огрешисмо душу о тебе, сине мој, о тебе ни крива ни дужна, и о ове неопојане гробове!…
Онда приђе Алекси, такну се његова рамена, па тихо рече:
— Устани.
Алекса се диже, докопа руку свештеникову, па је стаде љубити…
— Еј… сузе!… — јецао је он. — Та престаните!… Доста сте капале!… Станите, да видим људе!… Жељан сам их као травка росе!… Станите!…
Стари попа се заплака, кмет Јова тако исто… Зека стискао песнице па гледа по ћошковима, а сузе га облевају…
Алекса обриса очи, па приђе Јелици и загрли је:
— Радости моја! Добројутро моје!… Ти ми врати сина, ти ми доведе људе под кров, за који сам мислио да је проклет!… Срећо моја!…
И наједанпут старац занеме. Поглед му се укочи и заста на самим вратима…
Сви се окретоше и погледаше. Једна прилика замаче и изгуби се међ дебелим храстовима…
— Шта је?… Ко то би? — упиташе сви.
Старац само прошапута:
— Маринко!