Део 2, Поглавље 23: Кукавица
Ноћ се слушала врло брзо, јер облаци од запада прекрилише небо. Овде-онде метне светлица и потутњи: спрема се олујина.
Иван из коже да изиде. Сто пута је истрчао на друм, па тамо стојао и ослушкивао; прилегао је земљи, не би ли чуо коњски топот… Али, као и први пут, није чуо ништа. Онда се враћао кући пун зловоље, те је праскао и викао на укућане, на жене, па чак и на веселу дечицу…
Али у кући није имао мира него изиде у воће, па из воћа погледом пуним пакости погледаше на кућу Алексину:
— Вала, и теби је одзвонило, угурсузе матори! — говорио је кроз зубе. — Колико ноћас попеће се црвени петао на твој кров… Сви ће те погорети као мишеви. Ко хтедне напоље, пушка ће га вратити у пламен!… Па сутра зором потражићу и гнездо хајдучко!… Све, ама све ћу их сатрти, а оном псу својом ћу руком главу с рамена скинути!…
И он осећаше грозну мржњу… Он не зна како је та мржња дошла, али она је ту, киши у његовим грудима као млеко над ватром…
Али ноћ већ паде, а Лазара нема…
Њега поче обујимати неки страх. Шта ли је могло бити с Лазаром? Да ли се одиста кренуо из Шапца?… Можда Турци нису пошли данас?… Али зашто му он није дошао, зашто бар није по ком било поручио?…
А да се није још јутрос где са Станком сусрео…
Срце му страховито залупа. Њега обујми зла слутња. Досад је мислио на све друго, али сад сва његова мисао беше Лазар…
— Можда се сусрео, па погинуо! — помисли.
И та страшна мисао раздера му срце као крпу беза. Он задрхта сав, од главе до пете.
— Ух, само да то није! — јекну.
Па јурну из куће напоље.
Олујина отпочела… Муње су шибале црно небо, као усијане личине, а грмљавина се разлегала дубравом… Страх неки обујми Ивана. И само ово време ули му неку страшну слутњу у душу.
Он ходаше гологлав испред куће и ослушкиваше. Од сваког шушња би пренуо и ослушкивао… Али нигде никога.
— Та, ја сам крив, ја, коњ матори! Што ја шиљем дете да така посла врши?… Ја сам собом требао отићи, а њега оставити код куће!… Е, али ја хоћу да господујем! Има човек машице, што да прљи руке?!… Ето ти сад! Сад бечи очи!…
Киша отпоче. Крупне капи падоше и оросише му седу косу… Више по нагону него што је осећао потребу да се од кише склони, он уђе у кућу.
Укућани стојаху неми око огњишта. Он не погледа никог него седе на своје место.
Тишина овлада. Нико ни да дахне. Чула се грмљавина и кишне капи што лупају по дрвеном крову.
Наједаред дуну олујина страшна као да је смак свега…
Док ти се отворише обоја кућна врата, ветар пови пламен на огњишту. Сви прснуше и запрепастише се… На врата посукљаше грлићи од пушака.
Један тренут постоја тако, па се на прагу појави Станко. Око му је муњом севало, а неки сатански осмејак играо му је на уснама:
— Ту си, стари лијаћу, у својој јазбини! — рече он, а глас му одјекну као грмљавина.
Иван се диже на ноге, па се укочи.
Један тренутак сви беху окамењени, али одмах затим жена и деца ударише у врисак и запевку.
И све се ућута…
— Мислио сам — рече он прилазећи Ивану — каквом смрћу да те уморим… И не бих смислио без твога савета!… Вечерас, у воћу, ти рече послати црвеног петла кући оца мога. Е, па ево, ја сам га теби донео!… Рекао си: „Нека сви погоре као мишеви!…“ Па, онда, окушај ти срећу!…
Ивану клецнуше колена, и он се стропошта на земљу.
— Немој, ако бога знаш! — јекну…
Станко се гласно насмеја:
— Боже, ала си луд, Иване!… Зар ја, ја Станко Алексић, да ти опростим!… Зар да ти опростим чак и оно Крушино подрумче!… Окај се ћорава посла!
— Али…
— Ћути! — продера се Станко. — Него, ево, ја нећу бити као ти. На, гледај!
Па се окрете укућанима.
— Купите децу, на напоље! Склоните се где знате!… Брзо!…
И то слушаше без поговора… За тренутак ока оста празна кућа. Станко се окрете Ивану:
— Ето, ја сам душевнији од тебе! Мени нису криви ни они други, твоји синови ни жене, ни деца. Мени си крив ти и твој Лазар… Ја ћу на вама искалити!…
Кад чу Лазарево име, Иван прену.
— А где је Лазар?
— Како немам оваца, тако не чувам ни паса! Ти ћеш сам најбоље знати куд си га послао.
Иван клече преда њ, па склопи руке:
— Као бога те молим, реци ми, јеси ли га убио?
— Нисам, али ћу га убити!… Убићу га као што ћу и тебе сад!…
Иван му обгрли колена. Он проли сузе, проли их као дете.
— Станко!… Дете моје!… Сине мој!… Ја сам се с тобом шалио док си дете био!… Ја сам те маленог пуцао на мојим коленима! Ја сам те… ја те и данас волим као своје дете!… Немој!… Немој грешити душе о неопојан гроб и о свог најбољег друга!… Ево, ја, чича Иван, молим се теби као свемогућем богу!… Опрости!…
Станку се згади… Овај човек беше некада поносит… Он је мислио да је то јунак, господар, да само уме заповедати… Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим, сад му све оде… Он је мислио светити се зликовцу, па сад види кукавицу. Окрете главу и пљуну…
— Срам те било!… Ниси ни куршума заслужио!…
Па викну:
— Заврзане!… Почни!…
Па се окрете да изиде. Али Иван поколенице за њим. Љуби му ноге и стопе где је ногом стојао.
— Станко!… Сине!…
— Не зови ме тако!… Откуд сам ти син? плану Станко.
— Али ја тебе волим!… Ја те од милоште тако зовем!…
— Какве милоште? Ја ти забрањујем да ме зовеш и самим мојим именом; јер, бог и душа, и на њега ћу омрзнути!…
Густ дим покуља у кућу…
Кад то спази Иван, он дрекну као да му кожу деру:
— Ти хоћеш да ме запалиш?!
— То сам већ учинио!… Гледај!… Видиш како пламен пробија кроз шиндру!…
Иван пође да му колена обгрли, али га Станко погледом задржа.
— Ако се макнеш, промолиш ли само главу напоље, тридесет куршума чекају да ти главу раздрузгају… И онда ћу те опет у пламен бацити!…
Дим биваше све гушћи. Црвен пламен проби кроз дрвени кров и отпоче праска и пуцњава.
Станко одступи неколико корака и стаде на праг… Баци поглед на кров, а то олуј повија пламен, повија га на све стране, да се од пламена запали и друга зграда која беше близу куће…
Иванов положај беше грозан. Он не имаде куражи ударити на оне шарене пушке. Гледао је на отворена врата, гледао оне страшне људе што стоје пред њим са запетим пушкама, неми и хладни као смрт… Али не смеде маћи…
Кућа се напуни димом и стаде га гушити… Он појури вратима, али га снажна рука Зекине баци унутра као какву торбицу… Он стаде молити, преклињати; молио је да га пусте макар толико да Станка моли за опроштај… Признао је своју кривицу, признавао је све, све, иако га нико ни за шта није питао…
Пламен освоји сасвим. Могао си бунар на кућу изручити, не би је спасао. Иван се гушио, грцао, кашљао; напослетку клону, колена му клецнуше… Он осети како га свест оставља.
— Пуштајте ме! — дрекну и појури.
Али га Зекина снажна рука опет баци натраг.
— Затворите врата и пазите! — заповеди Станко…
Затворише. Неколико тренутака потраја док тек из куће покуља густ, црн дим… Он постајаше све бељи и бељи, док се не претвори у пламен, који обујима и зидове.
Хајдуци се одмакоше… Не прође неколико тренутака, а догорели кров сруши се у унутрашњост куће.
Станко диже главу нада се, на рече:
— Господе!… Ти си бог, ти праштај!… Ја сам човек, ја се светим!… Још стоји један, још је жив… Боже, помози ми да и с њим свршим рачуне!…
Па се окрете хајдуцима:
— Хајте, браћо!
И пође пред њима.