Део 1, Поглавље 4: У колу
Варница је пала врло згодно: и где треба и како треба. Све до тога тренутка Лазар се колебао; сад је био решен… Давно и давно, још у првим часовима љубоморе, јављала се у њему ова мисао, али је он сам одбијао и притушкивао. И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце и борила се с њим по читаве дане и ноћи. Ту беше детињство, и пажња, и љубав њихових родитеља, и оне слатке и миле успомене. И страшно се беше решити на тај корак, тим страшније што Лазар досад не чу слична примера…
Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради!… И шта га се тиче Станко!… И ко је тај Станко?… Он да је друг, пријатељ, да је прави јаран, он не би пркосио онако као он њему јутрос: „јаране, ти си девер; тако смо рекли“!… И ускипе му бујна млађана крв…
— Није девер! — рикну он. — Није девер него погани џелат!… То ћу ја теби бити!… Одсецаћу комаде меса са тела твога, па их онако живе јести!… Да си највећа сила, мени ниси ништа!… Ја ћу те срушити… смождити!…
И, не знајући шта ради, он скиде капу па опучи корачати. Топло илинско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде-онде по земљи. Он је горео и без сунчеве топлоте. Јед и мука подложише ватру у грудима његовим, а та ватра сагоре све што је било лепо и племенито у тим грудима…
Дуго је лутао. Нити је осећао глади ни жеђи. Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим.
Станко је већ био ту са Јелицом. Он се топио од милина… Рај прави човека анђелом. И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео. Да си му ма шта заискао, дао би. Да си кога грдио, он би га бранио. да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема… Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, са неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?
Младеж заметнула игру, одскачу један другом.
Лазар се упути Станку.
— Стани-де, Лазо! — рече Станко Јуришић. — Одскочи Шокчанићу, тако ти крсног имена!… Побесне лепо од јордама што нема никог да му одскочи!…
— Не могу, — рече Лазар. — Зар нема ко други?…
— Звао сам имењака, али он тамо с Јелицом…
Лазар се намршти. Поћута мало двоумећи, па рече:
— Добро!… Да му одскочим!…
И приђе мети, махну два-три пут рукама и прескочи белегу.
— А!… Перо!… — заграја момчадија. — Дед јако!…
Пера надскочи Лазару.
Лазар скочи и доскочи му. Пера скочи опет на белегу. Отпоче надметање.
Али набрзо убарабарише. Један другом не могоше одокочити… Сви стали и гледе. И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја.
— Не можеш, Перо, не можеш! — виче Јуришић.
— Hе може ни он даље! — вели Пера поносито. — А ви не можете ни донде!
— Па и много је! — рекоше неки. — Из места онолико скочити — то је слота!
— Даље не може нико! — рече Лазар.
— Скачем стопу више! — викну Станко Алексић.
— Мањ ти? — повика момчадија.
Лазару пионуше оба ува.
— Да видимо! — викнуше девојке.
Станко приђе и стаде на мету. Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више.
— Аих! — зачу се узвик.
Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару, који то смотри, набрекнуше жиле на челу и слепим очима.
— Склони се! — викну он.
— Аха!… Чек, сад Лазара! — викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети.
Све стало, не дише.
Лазар скочи на белегу.
— То вреди!… Дед’ сад, Станко!…
Станко беше ведар као пролећни данак. Он се насмеши па рече:
— Могу још стопу!… Лак сам као тица!…
И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу.
Лазару смрче пред очима…
Он напреже сву снагу, али не може доскочити. Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад.
— Остав’ се, Лазаре, не можеш! — повика момчадија.
— Ово није чисто скочено. Он је прекорачио мету! — рече злобно.
— Нисам, јаране! — рече Станко.
— Јеси!… Јеси!…
— Нисам!… А да се баш увериш: још ћу стопу скочити!
— Батали! — рече Лазар.
— Браћо!… не дајте ми лагати!… Скачем још стопу! — викну Станко.
— Е, чекај! — рече Лазар.
Па приђе белези. Одмери једну стопу, извади нож из цагрија, положи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе.
— Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу.
Момчадија се умеша:
— Нећемо тако! — повикаше са свију страна.
— Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. — Пазите, јесам ли на мети?…
Све живо застаде. Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт.
Станко се хипну и прескочи нож…
Гракнуше са свију страна као да добише нов живот… Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице… У њеним очима виде он велику радост, која је вредела више од свију похвала…
— Одскочио си; али да се порвемо! — рече Лазар.
— Ја и ти?! — пита Станко зачуђено, јер се њих двојица никад не рваше. — А што?
— Да видимо ко је бољи рвач?
— Остави се! — рече Станко.
— Да ти паднем „с колена“! — јекну Лазар. И самим погледом изазивао је.
Станко се љутну.
— Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор.
— Шта ту ваздан!… Смеш — не смеш?! викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле.
— Најпосле… кад хоћеш! — рече Станко, чудећи се шта му је наспело…
И ухватише се.
И понеше се по оној чистини… Два дива, два рвача, два најбоља момка у селу кушају снагу… Све живо претворило се у око…
А они се носе… Обе стране једнаке. Колико ко влада снагом, толико и вештином; један другом пазе на сваки покрет…
— Не могу се оборити! — вели Шокчанић.
— Обориће Станко!
— Неће!
— Хоће!
— Неће!… Пашће „покошке“! — рече Поповић.
Станко се смешка, а Лазара зној пробија.
— Обориће Станко, Лазар малаксава! — рече Иванковић.
Кад то чу Лазар, он навали свом снагом на Станка… Али Станко се чудио тако вешто да милина беше погледати!… Као да је знао сваку мисао Лазареву…
Виде Лазар да се ни снагом ни вештином не може ништа учинити, па прибеже лукавству, подби ногу Станку и овај посрте.
— Јаране, — рече Станко — ми се „чисто“ рвемо!… Да сам ја тако хтео, ја бих тебе давно оборио!…
— Ја се овако рвем! — рече он бесно.
И десном ногом удари леву Станкову, па нави снагом на леву страну да га обори… Али му не пође за руком. Станко се већ надао томе колачу. Лева нога, коју Лазар хтеде подбити, оста чврсто припијена за земљу… Он мирно сачека да се Лазар навије на његову леву руку, па да га онда наједаред одбаци… Испаде Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке…
Диже се дуга у небо. Што је Станко сад урадио, било је јуначки. Све живо, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом…
Лазар се диже. Њега је било стид овог света. Он осети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка. Он виде како му сви весело трче и руку пружају… Он виде и онај радосни Јеличин поглед: и она се радовала што га је Станко оборио!…
И набрекнуше му жиле… Нешто бесно, нешто силно поче му дрсати срце, као да хоће да га ишчупа!…
Он докопа капу, која му беше спала са главе, и побеже…
За тренуће ока био је у лугу…
Јурио је као махнит, бесан, отрован. Докопао зубма своју десну руку па је гризе, а не осећа бола… Оне „зле“ сузе ударише му на очи… и тада је био кадар свашта учинити…
Неко га, са страга, удари по плећима… Он се окрете. За њим је стојао Маринко:
— Зар момци плачу? — упита он заједљиво.
Лазар одмахну главом.
— Мој синко!… Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!… Ово је неки измет… плаче!…
То беше што и надраженом псу палица кроз плот… Само што погледа Маринка страшним погледом, па јурну као звер…
У тренутку се вратио. У руци је носио запет пиштољ… Јурио је правце колу…
— Лакше!… прикрадај се!… Они ће те други смотрити! — викао је Маринко, хватајући га за рукав од кошуље. — Ено, види, како се ребри!… Гледај, гледај, како јој нешто шапуће!… види, види, види, како се она смешка!… сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!… нуто, како јој се прегиње!… Лакше… лакше!… За онај цер онде!… Баш ће тиком мимо тебе проћи!…
Лазар се као гуја вукао од дрвета до дрвета… Он више не беше човек — него звер…
Коло. весело коло, велико као градина, повија се као пламен на ветру: то овамо, то онамо… Свирач задуван, ознојен, застао пред Иванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема.
Наједаред се преломи да гора јекну:
— Јелице!… Сад играј!…
Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу… Станко посрте и паде на десно колено…
Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени се на месту…
Наста тајац… Само се чуло како пуца суво грање у чести…
Неколико тренутака потраја мртва тишина… Станко Јуришић први дође к себи. Он притрча своме имењаку.
— Имењаче!… Имењаче!… — викну и ухвати га за руку.
— Чујем! — одговори Станко.
— Јеси жив?
— Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако.
Али се љуљао.
Све дође к себи и опколи их.
— Јеси рањен?
— Не знам.
— Боли ли те где?
— Не боли… Али ми неки црвени колутови на очима да ништа не видим…
— Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић.
— Лазар! — викну неколико њих.
Станко трљаше очи…
Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе.
— Ама, кажите ми, људи, шта ово би! рече он.
Јуришић му исприча.
— Не могу да будем паметан зашто је то чинио!… Нисам ни мислио о томе!… Наједаред само ми мрче свест!… Нисам чуо ни пуцња!…
—Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић.
— Где? — заграјаше са свију страна.
— у капу, ево!…
Станко не беше присебан, па није могао ни назрети опасност која му је претила. Сасвим равнодушно је завлачио прст у рупе које му је куршум на његовој капи начинио… Једино што је осећао беше да га глава заноси…
Момчад се љутила.
— Хоће да убије што му је одскочио и што га је оборио!… Срам га било!… — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја њега. што ми је одскочио!…
— Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!…
И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају. Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм. Од Дрине је пиркао свеж поветарац.
— Ево ноћи!… Хоћемо ли кућама? — викну један.
— Можемо! — рече неколицина.
— Хајде ко хоће!
И почеше се разилазити у гомилицама.
И Станко се диже, узе Јелицу за руку па пође најлак… Осећао је умор и клонулост… И никако не може да се освести, да дође к себи и да разуме све што се десило… Нешто, као нека грмљавина из дубине, збуњиваше му мозак.
— Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио.
Јелица прошапута:
— И баш хтеде да те убије?
Он слеже раменима.
— И то због мене!
Као да му неко опали шамар, он се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом:
— Због тебе?!…
— Због мене!… Зар ти не знаш?… А он те одавно мрзи…
Станку наједанпут пуче пред очима… Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо: „Јелице!… Сад играј!…“
И у његовој се души нешто закува… Нешто чудно, али страшно… Нешто што он, до данас, никад не осети…