Део 2, Поглавље 4: Потера
Кад свршише молитву, заседоше за вечеру. Вечера не беше богзна каква: сира, хлеба и по неко парче сланине. Али су је они вечерали тако слатко као да су у дугу дану црну земљу превртали.
Заврзан не може бити миран, стаде задиркивати Зеку:
— Ама, славе ти, какво ти је то име?
— Као и твоје — одговори Зека.
— А како се презиваш?
— Селаковић.
— По презимену бих рекао да ниси растао на једном месту…
— А ко је од нас и одрастао на једном месту? — питаше Зеку. — Нама не бјеше суђено мир да мирујемо него да се сељакамо и пребијамо од дрвета до камена!… Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!… Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?… дед’, реците!… Никоме!… Стари ваши, као и ја, побјегоше, да им бар цријева не крче ако зулум морају подносити!…
Зека је говорио лепо, речито… Чисто се отимао поглед човеку да га гледа.
— Тако је, Зеко, — рече харамбаша.
— Тако је, ја!… И кад би ми ко дукчије тврдио, ја бих му рекао да не говори истину! Мој лијепи брате и друже, Заврзане, утуви то па се не подсмјевај нити моме имену ни презимену.
— Охо! — рече Заврзан — па ти се канда љутиш?…
— Не, живога ми бога! Ја волим шалу исто као ти и ова друга браћа. Видјећеш како се и ја умијем шалити усред најљућег окршаја!… Ма, ово ти рекох да знаш да се овијем стварима не шали!…
— Тако је! — повикаше хајдуци са свију страна, гледајући с неким поштовањем свога новога друга.
Заврзан се мало љутну.
— Бог је шалу оставио! — рече он. — И ја, ком се шалим са животом, што је најпрече, што да се не прошалим и са надимком!… И, најпосле, реци ми право, Зеко, шта сам ти ружно рекао?…
— Ништа. Ништа, тако ми бога!… Али ја мислим: сваки човјек има своју светињу; и ако што није лијепо смијати се човјеку кад се богу моли, тако исто није лијепо смијати се светињи. Ја немам ништа сем овога српскога имена — немој ми се њему смијати!…
— Нећу, брате! Ја сам те само питао како ти је крштено име, јер мислим да Зеко није крштено. А ако те то љути, нећу те више никад запитати!
Вечера прође у тишини. Нико више речи не рече. Сваки је премишљао о Зекиним речима и давао му за право; чак и сами Заврзан увиде да је претерао шалом и да је Зеко био у праву да му онако каже.
Месец одскочио с копља, а хајдуци су седели и ћутали.
Док рече харамбаша:
— Ногићу! Смени стражу, па да се леже!…
У млађега поговора нема. Ногић скочи хитро, махну прстом на неколико њих, на тихо и нечујно оде с њима у шуму.
Кад се вратио, харамбаша погледа по дружини.
— Станко! — рече — метни које крупније дрво да ватру држи. Сад, јунаци, лаку ноћ!…
И спусти се на земљу.
Заповест би извршена. Хајдуци полегаше један до другога. Зеко се спусти поред Станка и пребаци руку преко њега.
Наста тајац. Чуло се како шушти лишће на дрвећу и песма цврчкова; мало после чуло се како понеко лако хрче…
Станко се загледа у небо. Месец, прилично окрњен, уздизао се лагано све више и више. Станко га је гледао, па му дођоше неке чудне мисли.
„Благо теби, месече! — мислио је он. — Ти сад све видиш и све знаш… Што ли нисам нешто зрака твоја па да се вијнем у висине и да се спустим у низине да видим моје“…
Па као настаде нека збрка. Он промени телом и створи се зрака месечева, па се диже право над дом у којем је света угледао.
И срце га болом заболе. Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу… Чује уздахе њихове, за које је свако живо уво оглувило. Нико их не гледа, нико им чак бога не назива…
И гле! Више није зрака него опет човек. На очи му се стаде навлачити магла. И он као хтеде оком продрети кроз ту маглу, али она постајаше све гушћа и гушћа… И замота старине и заклони их од погледа његова. Хтеде се дићи али га нешто привезало за земљу и нека грдна, хладна ручурда обви му се око врата, као змија, и стаде га стезати… Свест га поче остављати; чуо је само како нешто лупа у коталцу; осећао је како му хладне руке и ноге… и зиму око срца… и… већ више не може ни данути…
Наједанпут спаде сав терет. Зрака месечева проби кроз маглу и стаде му враћати живот и свест… И као нека топла и нежна рука, паде на чело његово, па поче загревати и срце и снагу… Он отвори очи, а над њим Јелица, лепа као сунчев зрак, румена као осмејак зорин… Па га гледе оне лепе очи, па се смешкају она румена уста… „Јело!… Зар си ти?!“ — рече он. — А она климну главом. Руку метну на његове очи, као да би рада била трепавице му склопити. И прошапута (то је баш лепо чуо): „Спавај“!…
Неко га удари у слабину. Он се трже и погледа.
— Устај! — виче Суреп, јер то он беше. — Зар не чујеш колико гавран гракће?…
Он чу збиља грактање из дубине дубраве. Погледа око себе: све беше на ногама.
Скочи. У тренутку је упртио торбу харамбашину па приђе Сурепу.
— Је ли оно прави гавран? — упита стрепећи, јер грактање гавранова не слути ништа добро.
— Није.
— Ја̏, ко гракће?
— Пријатељ… Јавља да се спрема потера и да нам знају даник — рече Јовица Нинковић.
Харамбаша је седео и премишљао. Наједанпут се диже.
— Ону кладу оданде наваљајте на ватру! — заповеди он.
Грдна једна клада беше недалеко од њих. Хајдуци јој притрчаше и, док длан о длан, она већ беше на ватри.
— Сурепе!
— Чујем, харамбашо.
— Зађи овуд по селима па причај како је на Дреновој греди даник хајдучки.
— Добро.
— Јоване!… Јовица!…
— Ево нас, харамбашо!
— Идите у Баново Поље. Нађите Бановца и кажите му: у недељу, која прва дође, доћи ће му човек и донети од мене поздравље. Што будем поручио нека уради.
— Добро, харамбашо!
— Ногићу!… Ти ћеш остати овде и вескаћеш се око своје куће. С тобом ће остати Станко. Ти ћеш му у свему бити на руци, у свему, разумеш?
— Разумем, харамбашо.
Зека корачи.
— Харамбашо!
— Шта ћеш?
— Остави и мене овдје!…
— Што?
— Ја сам се са Станком збратимио: рекосмо погинути један за другога. Хоћу и ја да му будем на руци!…
Харамбаша поћута мало, па рече:
— Добро, остани…
Затим се окрете Станку:
— А теби наређујем да Лазара жива ухватиш, па да му ја судим!… Убити га не смете пошто је главе на вама!… Ја морам видети тога угурсуза што тако нешто уме подметнути крађу човеку ни криву ни дужну!… Ама да му влас с главе не полети!… Ногићу! Ти ми одговараш!
— Не брини, харамбашо!…
— Ако вам до зорова дође, хајте к Церу. Ако вам штогод устреба, јавите се коме од ових људи: Бановцу у Бановом Пољу, Катићу у Глоговцу, Чоњаги у Салашу, Иванку у Клењу, поп-Теши у Бадовинцима, Илији Срдану у Прњавору. Свуда ће вам се дати јела и пића, а сваки од њих известиће вас о мени и дружини. Ако ли вам помоћи затреба, јавите се Деви…
Онда се окрете дружини:
— Спремајте се! — рече.
— Спремни смо!
— Полази! Збогом, Сурепе, Ногићу, Станко, Зеко… Збогом!…
— Збогом пошли!
И за неколико тренутака неста хајдука у гори.
Јован и Јовица се стадоше праштати.
— Сад ћете! — рече Зеко.
— Ваља нам стићи дружину… Збогом!… Дај боже да се видимо…
— Дај боже!…
Они се изљубише с њима, докопаше своје шаре, па замакоше у луг.
Станко се замислио. Некако му је чудно изгледало да су у оној подметнутој крађи помешани Крушка и Маринко. Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши да сместа иде Деви да га пита.
Ногић као да је назирао шта мисли Станко.
— Одавде ћемо мојој кући — рече он. — Тамо ћемо се склонити…
— А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко.
— Не, соколе! Не смемо тамо. Па и шта би?… Дева је зверка. Он никад не истрчава. Он, колико чува нас, чува себе двапут више. Никад харамбаша није отишао њему, него он сам дође те јави, ако је што вредно јавити!… Ево Сурепа па нека каже је ли тако?…
— Тако је! — рече Суреп.
— А после, — настави Ногић — воденица је воденица. Ту бахне и незван. Него, хајдемо мојој кући, на ћемо поручити Деви да тамо дође.
Па устаде. Станку се немаде куд него се Диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком. Поздравише се са Сурепом, док тек Зеко рече:
— А ватру?
— Шта? — упита Ногић.
— Зар ћемо је оставити?
— Зар ниси чуо да је харамбаша рекао да се она клада наваља. Он никад не крије свога даника, а сад је баш рекао да се клада наваља зато што нас потера гони. Хајд)!
И разиђоше се…
Док су они разговарали, шумом се кретала потера, која беше пошла да их тражи. На челу јој беше Крушка, на коњу, и Маринко, који поскакиваше поред њега.
— Јесу ли далеко? — пита Турчин.
— Нису, ту им је легало — рече Маринко. — Моје ме око никад не вара!… Ти си ми рекао да их морам пронаћи, и ја сам их нашао!…
Па, показав руком на дим што се лагано дизаше, додаде:
— Ту су!
— Опколите! — заповедаше Крушка.
Чета опколи. Полако, чисто не дишући, примицаху се они ватри, која поче пробијати кроз грање… Кад угледаше јасан пламен, Крушка се продера:
— Нико да се није макао! Предајте се!
Гора одјекну и врати му речи његове.
Притрчаше ватри — нигде никог!…
— Их! — цикну Турчин и ухвати се за главу.
— Оба ми ока, ту су били! — куне се Маринко.
— Ама гдје су сад?…
— Да нису у заседи?! — рече Маринко и чисто зину од страха.
То их све опамети, те се почеше повлачити натраг откуд су и дошли.