Део 1, Поглавље 3: Јарани
Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи. То су били прваци међу сељацима. Из младости добри другови, па су то остали и под старост као домаћини у домовима својим. Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старине никад не раздвајаху.
Обе куће пуне народа и берићета. Од вајкада били су у позајменици. Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљај ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса. Радост, жалост, зло, добро, делили су заједнички.
Пазили се они, па им се и деца пазила. Иван је имао три сина и једну кћер, Алекса само четири сина. Подесило се некако те је Алексин Станко парњак Ивановом Лазару.
Расли у љубави, па се запазили; расли у добру, па одрасли ојачани, вити и стасити. Дика ти је било погледати!
Станко црномањаст, Лазар риђ; Станко благ као млеко материно, Лазар бујан као пролећна травка; Станко умиљат као мало јагње, Лазар већ напраситији; Станко је овлаш примао и лако праштао увреде, а Лазар једва могаше отрпети и свога родитеља.
Али, пазили су се. Од милости зваху један другог „јараном“.
Били су најбољи момци у Црној Бари.
Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Ставку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишанџија.
Али… ђаво га знао!… Као да је нека премаглавица!… Оба се побратима загледаше у једну девојку!
Била је то Јелица Севића. Гром девојка! Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота. Што оно песма пева „струк момачки, поглед девојачки“. Око би јој гору запалило. Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села!… А што се рада тиче, о њему се причало. Није она само радила, она је измишљала нове и нове лепоте у шарама, па су се у Севића дом стицале жене и девојке да узму препочетке од њених радова.
Два момка а једна девојка! Баш није право!… Морао се ту неки враг излећи!…
Било у колу, било да из кола иду, Станко и Лазар су уз Јелицу. Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци… није знала на коју ће страну!… Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет… Стаде радије гледати Станка него Лазара…
Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри! Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје… Поглед му се нехотице зауставља на своме кога воли; образи румене, а он и не зна. Та, само срце лупа и гурка га напред к њему!
И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети… Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље. И што се Станко више дружио са Јелицом, он га је више мрзео. А кад се овај поче и шалити, он га омрзну сасвим… Склањао се од њега; бежао је да на сенку његову не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока. Више у њему није гледао јарана него крвног душманина…
Станко то не опази. Он и није могао ништа опазити. Његове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу. Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице… Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио… Тако су пролазили дани… Као зликовац свој злочин, тако је Станко крио своју љубав. Није пуштао ни зрачка светлости да падне на душу његову, да је осветли… И мислио је: нико о томе не зна! А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло.
И науми да све каже Лазару.
И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми.
— Јаране! — рече.
Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино. Он се одазва.
— Акобогда?
— У шуму!
— Да ти кажем нешто!
Лазар стаде.
Он му приђе ближе и, после обичног поздрава, рече:
— Много сам премишљао да ли да ти кажем, да најпосле велим ако њему нећу, ја коме ћу.
— А шта то? — упита Лазар преко срца.
И Станко му се исповеди. Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!
— Стид ме, јаране!… Стид, бога ми! Не бих ја то смео казати, па да ме кољеш!… А ти смеш!… И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!… Тако смо рекли!
Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама…
— Хоћеш ли, јаране?
Он нешто промумла кроз зубе, па окрете леђа и пође.
— Па стани мало, да разговарамо! — рече Станко.
— Морам однети марви помам!
— Е, добро! Али, у колу да се нађемо!
Лазар већ беше одмакао. Као да су га муње шибале… Дах му се заустављао. Он осети да га памет оставља; некакав мрак паде му на очи. Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди… Кадар је био на чету ударити…
Иза једног грма према њему појави се човек. Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао.
Човек тај беше Маринко.
Он приђе ближе.
— Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта радиш?
— Ништа, чича-Маринко, — рече он, трудећи се да се покаже миран.
— Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени?
— Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се.
Маринко упиљи у њега.
— А… не варај, синак!… Ти, јест… Да није која цурица замакла за око?…
— Јок! — рече Лазар и поче крити очи.
— Ха!… ха!… ха!… Знам!… Јелица Милошева!
Лазар сагао главу и ћути.
— Него, ту и твој јаран облеће, а?
У Лазару поче да ври…
— Богами, синко, не дај му да те избије из седла!… Упустити онаку прилику грехота је!
Лазару већ набрекле жиле на слепим очима.
— И, као бајаги, шта је он бољи од тебе!… У газдалуку није, лепши није, стаситији није!… Што баш он да је узме?
Лазару се свртеше сузе у очима. Стари лисац смотри то, на као пас кад траг нањуши… и он, по првим знацима, потера одмах даље. Видео је да је у жицу дарнуо.
— Богами, јест!… Шта ми је и то: једнако попуштати!… Лепо, богами! Сваком ејвала, оста глава ћелава!… Ја, славе ми, не бих дао! Да је што друго, па хајд’… Али таке се ствари човеку главе мећу!… Запамти, главе се мећу!
— Па шта да радим? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна.
— Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!… Још си ти жут око кљуна, на ништа не знаш!… А знаш ли ти шта бих ја овако сед урадио?
— Шта?
— Ја… ја бих га убио!…
Лазару севнуше очи… Маринко је дарнуо где треба.
И то смотри оштро око његово.
— Убио? — упита Лазар.
— Убио!
— А суд?
— За све је друго лако, само кад он није ту! А сину Ивана Миражџића још је лакше!… Него, примири се! Млад си ти још, мој синко!… То бих урадио ја, овако матор; а ти си настао тек да живиш, ти немој!… Шта ми је то: девојка?!… Таки момак од онаког оца и из сваке куће… може наћи на сваки нокат по цуру!… Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко.
Па га потапша по плећима, окрете се и оде најлак. А душа му се смешкала:
— Овај је печен! — зашапутао је он. —Ја сам подстакао угарке… биће врућа меса!… Једва једанпут!… Или ће он убити Станка или, ако то не учини, Станко ће убити њега! То знам утврдо!… Ово је кавгаџија, а оно је делија: удариће сила на силу!… Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!… Ево му и беза и маказа, па нека реже како му је драго!… И, пун задовољства, оде низ дубраву…