Део 3, Поглавље 14: Најезда
Сутрадан освану киша. Људи се прибијаху један уз другог, чувајући барут и оружје да не закисне. Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити…
— Какве смо среће, још ће и оснежити!… — рече један Баљевац.
— Вала, како је драгом богу воља!… — одговори му Рудничанин. — Да није због пушке и барута, на готово боља ова хладовина!…
Војводе изиђоше из својих шатора и прођоше кроз људе, колико да се виде и поздраве.
— Јесте покисли?
— Нешто мало, али се да трпети! — одговараху им.
Зека засео с његовим голаћима крај једне ватре, па затурио разговор.
— Вала, да хоће ударити за ове хладовине, вредило би.
— Баш је гадно кад се човек бије на врућини! — вели Заврзан, коме се опет вратила његова веселост. — Посечеш Турчина, шикне млаз крви из оног бичјег врата и попрска те, па после смрдиш ваздан на Мухамеда!… Овако хладовина, па млатиш као по граху!… Кад се сврши битка, умијеш се као после вршаја, скинеш ђубре са себе, на спаваш сербез!… Је л’ тако, Дево?…
Дева је седео мало удаљен од ватре и премишљао неке дубоке мисли. Питање Заврзаново трже га мало из мисли, и он, мада не знађаше о чему је Заврзан говорио, одговори онако насумце:
— Тако је!
— А шта је тако?… — насмеја се Заврзан.
— То што говориш.
— А шта сам говорио?…
Дева се љутну видећи да се сви смеју.
— Гуске те разумеде! Ваљда човек нема паметнијег посла него да тебе слуша!… Ти клепећеш као моје чекетало; и ја бих могао заспати поред твоје приче!…
Заврзан се смејао на сав глас.
— Видео сам по њему да ништа не слуша!… А како Суреп? Ето, он слуша све, је л’ Сурепе?
— Дева готово има право!… Много ми дробиш!…
— Многом сам и удробио!
— Што ко ради, оно и пати! — рече Суреп и попрети му прстом.
— Вала, и право је! Нек погинем сутра, заменио сам своју главу!…
— То јеси!… — признаде му Суреп. — И те још како заменио!… Напослетку, брбљај, у праву си!
Наједаред се све ускомеша. Све поврве на средини шанца, где беху војводе… Зека одјури тамо.
А глас прохуја:
— Иду Турци!…
Распоред је био већ готов. Први низ заузеше Чупићеви људи. Ваљевци и Рудничани стадоше позади, као потпора. Војводе беху на својим местима.
Завлада тајац, као у гробу.
И заиста, чула се тутњава из дубина како долази од Вишкупије.
— Сурепе!… Биће џумбуса!… — шапну Заврзан.
Суреп само климну главом.
— Данас ће и Дева осоколити!… Шта велиш, Дево?
Али не доби одговора. Деве беше нестало.
— Ала тај бежи од барута, као горско зверче!… — насмеја се Заврзан.
— Не грди ми њега!… Он је јунак на своју руку!… — рече Зека озбиљно. — Потеже је свршити његов посао него наш!… Шта бисмо ми пута залутали да не беше њега!… Шта би се јада десило да их он није спречио!… Јунаштво је велико, Заврзане, отићи у Турке и сазнати шта они намеравају!… Јунак као ми може бити сваки ко има срца у грудима, али као Дева не може!… За то се треба родити!
— Па ако сам што ружно казао, опрости!… Нисам ружно мислио!…
Тутњава је долазила све ближе и ближе… Оштро уво ратничко већ је распознавало топот копита коњских… И што се више приближавала, све страшнија биваше.
Ратници стојаху бледи и неми.
Док ти тек јекнуше свирке и борије, и звуке њине понесе тиха Сава и однесе их далеко, далеко…
— Ту су!…
— Будите спремни!… — загрме Чупић. — Али, само у месо!…
Одрешише се завоји на кашиклуцима, све се прегледа, све се удеси…
Турци се појавише. Ишли су безбрижно као у сватове.
— Чекај!… — рече Чупић. — Кад ти сасвим приђе, онда удри!… Сад нека сваки себи изабере по једнога!…
Турци су све ближе прилазили. Већ се могаху распознати лица. Чупић викну:
— Пали!…
Осу грмљавина као из неба. Родови се турски проломише… Овде видиш како пада човек, а онамо како се коњ пропиње те сваљује по двојицу… Пушке се опет напунише…
Али се Турци повукоше назад, те се уклонише испред ватреног поздрава…
Поглавље 14.1.
Прође дан и спусти се ноћ… Турци и не покушаше више; чак се и не појавише… Не чу се ни свирка ни таламбас; једини звук секире што шуму обара.
Чупић с војводама позва све старешине пред свој шатор и нареди да се свуда поставе јаке страже, да се поставе чак и поред вода, да Турци не би заобишли. Кад старешине одоше да изврше налог његов, он се окрете Јакову и Милошу:
— Ама шта ви мислите?
— Мени је чудновато! — рече Јаков.
— Ја се не бих чудио! — рече Милош. — Пре бих рекао да они нису знали да смо ми овде, па су ишли без бриге. Али кад су ударили на ватру, они се повукоше да се размисле.
— Тако је — рече Чупић.
И позва их у шатор да се посаветују.
Међутим, старешине извршише налог Чупићев, поставише страже. Дуж вода Зека постави своје голаће, људе који виде ноћу као и дању…
Остало полега да се одмара…
Чудно заиста! Ко је ма кад био у борби, тај ће знати како се после борбе слатко спава. Ту се не брине о постељи; доста је само спустити се на црну земљу, на била она сува, промрзла или чак и каљава…
Па иако није била ни обична чарка а толи борба, опет све поспа као поклано. Тамна ноћ прекри све својим плаштом као губером, само су страже и војводе биле будне.
Иванко беше на стражи крај Засавице, недалеко од самога шанца. Његово младићко, оштро око зурило је да му не измакне ниједна ситница…
Али све беше тихо и мирно… Само је шаш шуштао, као да шапуће…
Иванково се уво брзо навикну на овај шушањ, и он седећи гледаше по помрчини да му се не би што отело од погледа…
Она ледена, мртва тишина паде на њ као стена. Трепавице му отежаше; али дечко скочи и стаде ходати обалом да би сан разбио.
Наједаред му се учини да неко плива… Он погледа и не виде ништа у ономе шашу; напреже уво и увери се да неко заиста плива…
Он се загледа опет у помрчину и запе пушку…
Чуо је како вода лагано, врло лагано запљускује обалу.
— То је далга — помисли он.
И опет се загледа… У шашу уочи једну главу. Хтеде пружити пушку, па готова посла! Али се уздржа видећи само једнога.
— Што да пуцам?… С њим ћу ја и без пушке свршити!…
И склони се за један жбунић што беше крај обале, па одатле посматраше.
Глава се све више примицала лако, неосетно, да се једва шаш заљуљао…
Прикучивши обали, подиже се. Иванко зинуо од чуда.
То беше Дева.
Чим изиђе на обалу, упути се жбуну за којим беше Иванко. Овај стаде преда њ.
— Откуд ти? — упита га.
— Од Турака. Хоћу војводама. Јеси ме опазио?
— Јесам. Мало те нисам пуцао!
— Ха-ха-ха! — насмеја се Дева. — Много би се вајдио! Откад ја гледам тебе!…
Па прође поред њега и упути се Чупићевом шатору.
Војводе не беху поспале. Седела су сва тројица и премишљаше шта да чине. Кад Дева уђе, сви пренуше.
Откуд ти?… Што си мокар тако? — упита Чупић.
— Од Турака.
— Од Турака?! — упиташе зачуђено.
— Јест, управо из турског табора. Напливао сам на Засавицу и дођох да вам јавим шта се код Турака ради.
Војводе скочише на ноге.
— Шта се ради?
— Брука! Први наши меци памет им пореметише. Хтело је прснути куд које. Паше су муку имале док су их примирили. Ишли су сампас, безбрижно; нису се надали ничему, па кад осусте ватру, они премреше. Веле: „Ниједна пушка џаба не пуче!…“
— А њихове војводе? — упита Милош.
— Све је то главе погубило, почев од везира. И да га није стид, мучно те се не би вратио.
— Па шта сад раде, јесу ли се примирили? — питаше Чупић.
— Тако се чини. Али је везир наредио те су поставили јаке страже да не би бежали…
— Хвала, Дево! — рече Чупић. — Хвала ти на том добром гласу!… Иди, одмори се. Или, још боље!… Причекај ту!…
Дева изиде пред шатор да сачека налоге, а они заседоше.
— Ја бих — рече Чупић — послао човека Молеру, да пожури што пре!…
— Врло добро! — рече Јаков.
— Само, ја не бих њега слао — додаде Милош.
— Што? — упиташе обојица.
— Јер нам је овде потребан. Који би од наших људи могао и умео овако вешто уходити Турке?…
— То имаш право!
— Него, промисли па нађи кога другог да пошљемо. Чупић се мало замисли. По кратком ћутању проговори:
— Имам ја пуно поузданих људи.
— Знам, — рече Јаков — али треба ту човек што познаје стазе и богазе.
— Зар има бољих од Зекиних људи? Шта смета Ногићу?
— Њега можеш! Познајем га! — рече Јаков. — Сигуран је као оштра сабља.
Стојан позва Деву па му рече да иде мало прилећи, и да му пошље Ногића.
Дева оде. Не прође неколико тренутака а дође Ногић.
— Ногићу! — рече Стојан. — Ако те је мајка родила да нас нешто послушаш. Од хитрине твојих ногу много стоји!
— Ево ме, Стојане!
— Можеш ли се у се поуздати да однесеш једну књигу Петру Молеру?
— Могу!
— Да га нађеш, па где био да био?
— Да га нађем!
— Добро! Онда причекај!
И Стојан седе и написа писмо Молеру, Војводе су ћутале. Кад би готов, пружи писмо Ногићу.
— Ево, носи! Предај му у руке и остани с њим да му се нађеш ако што затреба.
— Добро, Стојане.
— Сад иди, али одмах.
— Збогом!
— Збогом пошао!
Пошто Ногић изиде, Стојан диже очи нада се:
— Да хоће само бог дати да за времена стигне књига Молеру! Рекао сам му с које стране да удари на Турке. Ако то учини, може их бити и три стотине хиљада, опет су пропали!… Биће телесима загађена и Сава и Засавица!…
И као да им се неки терет скиде с душе. Сва тројица гледаху некако поуздано у будућност.
— У шарампов ми не могу продрети да их је још толико! — рече Чупић. — Не бојим их се ни од Саве ни од Засавице!… Ако је ико пао у клопку, то су они!…
Па се окрете и погледа ону двојицу:
— Страже су јаке. Не могу проћи, мањ ако су муве или мрави… Ако сте уморни, одморите се… Сутра… други дан, друга и новака!
Јаков и Милош поздравише се, на одоше у своје шаторе,
Киша је опет пљуштала, и њене капљице, што удараху некако сетно у платна шаторска, успаваше војводе…