Део 3, Поглавље 3: Бој на Мишару
Али се у том добу није дало никоме седети мирно под својим кровом. Јесте ли кадгод покушали да дарнете осињак пун оса?… Онда сте видели како ројем полете у очи. Тако исто и Турци. Дарнуло се у њихово господство, у њихову силу. Зар се погани рајетин смео дрзнути да дигне руку на свог господара?…
И диже се сила која је багателисала те мале чете што не имадоше честито ни џебане.
Тако отпоче борба, која је трајала из дана у дан. Није никакво чудо било наћи леш на путу. О томе се више није ни водило рачуна. Убити Турчина, то беше обична ствар, онако исто као на јутро потегнути чутуру…
Као што рекох, Чупић је направио добар распоред. Срдан Илија чувао је страже од Турака од ушћа Јадра у Дрину, па низ воду до Бадовинаца. Сима Катић је од Бадовинаца па до ушћа Дрине у Саву; а само ушће Дрине чувао је страшни јунак Зека Селаковић, побратим Станков.
Око њега се окупила сва дружина Станкова али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетаном).
Он се настанио у Парашници. Ту је развио барјак слободе и позвао све осветнике. И збиља, његова је чета расла. Многи ускоци из потлачене српске земље долазише под његов барјак. Ево како је он примао у своју дружину:
— Одакле си?
Онај каже.
— Како ти је име?
И то му каже.
— Ради чега си оставио своје огњиште?
— Од зулума. Турци ми побише сву чељад и кућу запалише.
— Ко ти је душман?
— Сваки који чалму носи и клања Мухамеду.
— И ти си дошао мени?
— Теби, буљубашо.
— Јеси вичан свакој муци и невољи?
— Не знам шта бих у добру радио!…
— Умеш ли пушком гађати?
— Сигурно као дланом.
— Јеси пливач?
— Као патка!
— А ронац?
— Као риба!
— Умеш ли погинути?
— Кад год то драгом богу воља буде!… Без његове воље не умем, али умем убити!…
— Онда те примам!…
Ето, само су такви били примани у Зекину чету. Ко није имао све те врлине, Зека га је слао војводи Чупићу да га он преда коме другом, али га у своју чету није примао…
Једне вечери седели су око ватре… Зека се грохотом смејао шалама Заврзановим, док ти се створи међу њима Дева. Чим га видеше, поскакаше. Он само повуче Зеку за рукав… И чим се сашапта с њим, Зека се окрете:
— Деде, ко је јунак?
— Ја!… Ја!… Ја!… — заграја са свију страна.
— Ронци ми требају.
— Сви смо! — рече Заврзан.
— Онда… ево вас осморица!… Ударите водом, допловите до турских шајака што су на оној страни… Ти, Дево, рече да имаш алат?
— Ту је! — рече Дева, скидајући белу пртену торбу што је беше упртио. — Осам сврдлова. Нисам могао више наћи!
— Доста! — рече Зека и узе сврдлове те их раздели оној осморици. — На! Ево вам свима по један. Сад ударите овуда на воду, па се кријте по води док се шајке не навезу. Чим их навезу, ви сваки узмите по једну и бушите овим сврдловима.
Заврзан се слатко насмеја.
— Ја душевна човека, бого милостиви! Сад, ето, хоће и pибе да храни!… А ко то измисли?
— Дева — рече Зека.
— Е, јест домишљан!… То му вреди турске царевине!…
Дева само одмахну главом, а Зека настави:
— Да се похита!… Ја ћу их с осталом дружином већ причекати на обали!…
— Да се иде! — рече Заврзан, свлачећи руво са себе.
То исто урадише и остали, и, оставши до половине наги, узеше сврдлове… Заврзан га диже увис:
— Бог те дао ратару, сад си алат и ратнику!… Алал ти вера, Дево!… — И замаче с дружином у шибљак!…
Ноћ се спустила мрачна… Облаци се разиграваху по небу као мрки вуци. Овде-онде шине муња…
Турци се спремаху за прелазак. Било их је до један буљук… Разговор се међу њима водио тихо, мирно; знали су да туда четује Зека буљубаша, чије име за кратко време поста страшило…
— Хоћемо ли, људи?
— Хајде, бива.
— Само лагано… Ако се дочепамо обале и луга, није нам ни бриге…
И Турци се приближаваху обали.
— Деде, Асо, ти имаш добре очи: причучни па погледај види ли се когођ на обали?…
Асо причучну и стаде разгледати. Потраја неколико тренутака, и он се диже:
— Ни шибљика се не миче, можемо слободно поћи.
Приђоше дрешити шајке. Вода је хуктала као бесна. Кад јој главу принесеш ближе, као да чујеш звона у даљини.
И само то; све друго беше мирно као у гробу… Нека тајанственост обавила природу.
— А шта ли је оно?… — упита Асо и загледа се у воду… Риба!… Ја грдног сома што зарони!… Стоји колико човек!…
— Није добро што рибе виђали… — рече један стари Турчин. — Како би било да ми овдје преноћимо, па сутра да се навеземо,
— А где ти је хвала, ђедо!… — привикаше неколико њих.
— Ја велим да бисмо паметније овако урадили! — рече старац.
— Да идемо!… Да идемо!… — привикаше неки.
— Валах, не би с горег било ни овде преноћити право вели ђедо! — привикаше други…
— Ма, људи, мени се зло слути!
— Ти си и онако злослут! Остани, па се врати хануми; ми идемо! — рече му један.
И почеше улазити у шајке.
— Овако је боље — говораше онај што је ђеду корео. — Ако пресалдумимо ноћас и докопамо се луга, онда ми ич бриге није! А прећи ћемо. Нигде живе душе!… Нико нам се, бива, и не нада!… Па онда ћемо лугом до Шапца; а кад будемо у граду, бар ће нам се рећи да смо јунаци!…
Одрешише шајке, и вода их понесе… Страшно изгледају на тавној ноћи те дринске шајке, јер оне плове попречке, па изгледају као неке грдне тичурине са раширеним крилима…
Наоружани дугим шарама, Турци лагано и тихо разговараху… Погледали су често на десну обалу, спремни да одговоре на напад.
Ни сањали нису огкуд им опасност долази…
Наједаред викну ђедо:
— Шта је ово?
— Шта? — привикаше са свију страна.
— Вода куља!…
И збиља, на неколико места избијаху живи водени кључеви на шајци. Замало и вода потопи дно и осетно се могло опазити како шајка тоне…
Док привикаше и из других шајака:
— И у нас тако исто!
Завлада страх… Турци се окаменили. Никоме да падне на памет шта треба радити…
Тако је трајало неколико минута. Вода је међутим куљала све више и више. Давно је прешла преко колена…
Наједаред шајке се стадоше окретати, јер беху пале у вртлоге, страшне дринске вртлоге… Неко викну:
— Сад смо пропали!… Скачи у воду!…
Скочи један, на као у бездан. Више се не појави… Скочи други: исто тако…
Турци се скаменили… Шајке су тонуле, а они не имадоше куражи бацити се у недра те але што тако хучи…
— Јао! — дрекну ђедо, и нестаде га у валима.
— Шта то би!? — упита преплашено један. — Мени се учини да га њетко свуче.
На другој шајци дрекну други…
Ваздух се поче проламати од писке и јаука. Чудновато се све то мешале са куком таласа… Голи синови већ поскакали на шајке, па одатле бацаху и гуpаху једног по једног у вртлоге…
За тренут ока вода прогута и шајке и товар, само се голи синови спасоше. Они испливаше на обалу.
Пред њима се појави Зека.
— Готово? — упита.
— Све! — одговори Заврзан. — И шајке и Турци!… Дрина нам је била не може боља бити!… Мене је толико замиловала да ме хтеде неколико пута на дно повући!… Једно двапут ме баш жестоко усука: стојао сам као кукуруз кад га суша запече!… — То је било у вртлозима? — упита Зека.
— У вртлозима.
— Добро је… Него да се повучено у шибљак — рече буљубаша.
Таман се кренуше, а Станко међу њих.
— Побратиме, — рече Зеки — с тобом морам говорити. Носим ти поздрав од Чупића.
И одвоји се од чете.
— Турци су навалили са свију страна… Неки су прешли на Прудовима, неки код Лешнице, а неки на Подинама. Сила је голема. Чупић ме посла да ти јавим да пођеш Белотићу и ту ћеш се с њима наћи!
— Добро! — рече Зека.
— Још нешто, побратиме!
— Шта, побро? — упита Зека.
— Ово те молим ја: прими ме у твоју чету!…
Зека му састави руке око врата.
— Ево ти старешинства, побро!
— То нећу! Зар ти, који толика чуда градиш, ниси ваљан старешина? И, после, шта ми је то: старешинство?… Ако буде потребе, лако ћемо се договорити; а, после, и твоји људи већ тебе познају…
— Онда, побратиме, добро ми дошао! — И Зека издаде налог да се крећу…
Поглавље 3.1.
Пропишта црна земља под грдним теретом… Турски буљуци ницаху са свију страна, као печурке. Град шабачки и поља око Шапца беху притиснута војском… Дигла се сила да уништи слободу; дигао се цар из Стамбола да згази шаку јада, дојучерање робове своје…
Последњих дана јула и првих дана августа 1806. године само је пушка пуцала… Ту ниси могао дахнути чиста ваздуха од барутног дима и прашине што је дизаху копите коњске…
И борило се, тукло се на све стране; оживеше честе и жбунови; иза сваког трна пушка је пуцала…
На једној страни заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама: Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем, Милошем Поцерцем, Јаковом Ненадовићем, Цинцар-Јанком, Цинцар-Марком, Јанком Катићем из Рогаче и још многима… На другој Сулејман-паша, што га зваху Кулин-капетан, с делијама босанским: Мехмед-капетаном из Зворника, Синан-пашом Херцеговцем, Мулом Сарајлијом, Беширевић Асом и другима.
Кара-Ђорђе је имао мало људи према турској сили. Оно што је пред Турке ставио, било је свега 15.000, са коњицом. Међутим, Сулејман, или Кулин, водио је војске преко 50.000 људи.
И то беше сам потурчењак, јунак, брат, јер језик му је матерњи српски језик!…
Кара-Ђорђе је у самом пољу мишарском ископао шанац, баш на оној равници на врху брдашца мишарског. У шанац је сместио нешто пешадије, а остало је разасуо по оним честама. Војска што је у шанцу била није водила борбу; то је била главна трупа; а чарку су заподевале с Турцима оне омање четице.
У уторник, 31. јула, око великих заранака, доведоше Кара-Ђорђу једног Турчина што се сам предао. Кара-Ђорђе је баш нешто говорио с Луком, Јаковом и Чупићем, кад му јавише.
— Доведите ми тога Турчина! — заповеди он.
Чим га изведоше пред лице Вождово, Чупић се пљесну рукама:
— Дева! — викну он.
— Ја сам, Стојане.
— Одакле ти?!
— Из града.
— Ти та познајеш? — упита Кара-Ђорће Чупића.
— Бог с тобом! Зна га сва Мачва!… Он је многу каду ојадио!…
— Којекуде… Па шта си радио код Турака? — упита га Вожд.
— Хтео сам сазнати шта намеравају.
— Па јеси сазнао?
— Јесам… Сутра зором креће Кулин сву силу на тебе. Он ће ударити овуда друмом, јер му је намера продрети до Београда… Војске има много, али то није ништа! Наша војска није онако велика, нема ни онолико оружја, али има више срца!… Ја сам гледао како неколико људи разгоне читав буљук.
— Дакле, сутра?
— Сутра зором…
— Којекуде… иди, одмори се…
— Ја нисам никад уморан.
— Онда си гладан… Иди се презалогаји и… којекуде… скини то турско руво…
— То сам већ и сам мислио! — рече Дева,
па се склони у ону тишму да потражи гутљај ракије и залогај хлеба.
— Онда да се договоримо шта нам ваља радити — рече Кара-Ђорђе.
И стадоше правити распоред борбе. Доконаше да Луки Лазаревићу даду коњицу. Он ће заузети леву страну бојног попришта и сакрити се с коњицом у густим честарима. На дани знак из шарампова (шанца), а то је пошто се трећи топ испали, удариће јуришом с бока на Турке и пробити се кроз њих… Јанко Катић поћи ће са својом трупом навише, Ориду, и ту ће причекати силу турску. Јаков Ненадовић ће заузети пут што води Добрави, а то је данашњи друм што води од Шапца Ваљеву. Стојан Чупић и Милош Стојићевић распоредиће Мачване и Поцерце тако како ће пресећи Турцима одступницу Шапцу…
— Којекуде… јесмо ли углавили? — упита Вожд.
— Јесмо — рекоше војводе.
— Сад нека сваки иде својим људима.
И разиђоше се.
Освану 1. август. Од ране зоре почеше таламбаси, свирке и боpије. Турци се спремаху за полазак… Небо беше прошарано облацима… Од Дрине се дизао један повећи густ облак. Ваздухом завладала тишина… Све се утишало, само си могао видети како ветар овде-онде повија суву, спарушену траву по пољани…
Али земља потутњује од силе… Прислониш уво к земљи и лепо разазнајеш топот коњски.
Људи који беху у шарампову разговараху:
— Ово што је до данас било, није ништа — вели један.
— Ја мислим да ће тек данас бити окршаја!…
— Вала, нека буде! — вели један шаљивчина. — Овако седимо као бабе!… Па и ови Турци канда нису прави Турци!… Опалиш на њега, а он одмах нокат у ледину, па беж’ у град!… Да ми је овако ударити на каквог иђита!…
— Чини ми се, данас ће бити и иђита!… Слушај како тутњи…
И заиста, тутњава долазаше све ближе и ближе. Већ се могаше добро разазнати топот копита.
Кара-Ђорђе искочи на бедем и стаде гледати.
У тај пар појави се војска. Свирке, таламбаси и халакање проламаху небо над Мишаром.
Први редови ишли су безбрижно, затурили шаре на рамена као врљике…
Кара-Ђорђе шеташе шанцем мирно. Ниједан му се рибић на лицу не помери. Он гледаше војску како се приближава…
Онда се окрете тобџији:
— Пази! — рече. — А ви — рече ратницима — немојте пре налити док топ не пукне! Али добро да ми гађате!… Грехота је да куршум џабе оде!… Којекуде… он је данас скупљи од главе!…
Први редови Турака дођоше већ на домак бедемима шарампова. Кара-Ђорђе скочи у шарампов, приђе топу, погледа у нишан и рече хладно као да бога назива:
— Пали!…
Тобџија принесе витиљ и трешњевац рикну…
Плотун му не даде ни издушити…
Проломи се турска војска, али само за тренутак… Паде читав ле̂с, али као год кад штапом по води удариш, после једног тренутка не знаш где си ударио; тако исто Турци попунише празна места.
Тобџија беше опет топ напунио. Кара-Ђорђе приђе и погледа опет нишан.
— Добро је! — рече. — Пали!…
И опет рикну топ, и опет загрме плотун, и опет се ускомешаше и проломише турски редови…
Сад и Турци припуцаше. Запеваше куршуми своју самртну песму…
Кара-Ђорђе рече:
— Не пуцај!… Само кад топ пукне, онда по једну ватру!…
Али се Турци нагло приближаваху… Могао си сваком лице сагледати.
Кара-Ђорђе нареди те пуче и трећи топ… Пошто се грмљавина проломи, он погледа на онај густи честар лево…
Наједаред затутњи нешто… зазвекеташе сабље као по некој вишој заповести, и пушке турске умукнуше. Сила застаде и окрете се… И јекну кроз војску:
— Опкољени смо! Све ће нас потући као мишеве!
На сваком лицу беше извајан страх… Оштро око Кара-Ђорђево смотри то. Он је очекивао тај тренутак. Скочи на бедем, трже нож па викну:
— За ножеве!…
И упадоше у Турке као љути рисови. Збуњени, преплашени, Турци не умедоше ни руком маћи…
Један борац причао ми је и описао тај тренутак овако: ко је имао јатаган, носио је као оштра коса; ко није имао, он је клао својим ножем. Гледао сам једнога дечака, није му било седамнаест година, ситан мален, па како није имао ножа ни јатагана, он докопао неку бритву па ухватио једног Туркешању што би га могао у зубима носити, закоцаћио му главу па струже бритвом…
Пораз је био очевидан. Турци, кад дођоше себи, више и не мислише на борбу и одбрану него на бекство… Јурнуше на све стране… Устаници их убијаху и празним пушкама, као врљикама… Ту, баш на самом Мишару, погибе Сулејман, Кулин…
Сукоби се с Луком… И потегоше један на другог кубурлије, али слагаше. Они потегоше сабље и Кулин скрши Лукину сабљу до балчака… Кад се Лука виде на невољи, он скочи с коња и побеже у честу. Турци се склепташе око богатог такума на коњу, а Кулин се натури за Луком. Међутим, Лукини га момци дочекаше ватром из пушака и оборише на место.
Прште турска војска… Војводе се натурише за њима у потеру… Бежало се то на све стране; чак су неки и на Саву ударили, али је и тамо за њима отишла потера…