Део 3, Поглавље 2: Кућни праг
Спустила се ноћ. Поље је мирисало барутом… Усташи се повукоше у честе под дрва да их не би на сну „била ведрина“.
Станко се нашао поред оца.
Ја не знам, али има тренутака кад и радост окамени човека. Занеми као и у највећој несрећи. Тако је некако било и код Алексе. Од неколико дана он више не беше госа своје памети… Сваки тренутак стварао му је по један извор среће… Он није знао шта се с њим ради…
Његов Станко! Ама је ли могућно да је то његов Станко?… Зар он отац томе младоме диву на кога сви очи управљаху?… Зар он отац томе грому чије око сече као оштра сабља, а опет по̀гле̂да̂ онако господски, поносито?!…
И кад му Станко приђе руци, он се збуни; чисто би је тргао од некога страха и, тако да рекнем, стида што му такав јунак руци прилази!…
Тако и сад. Станко је седео уза њ, а он осећа како му срце стрепи… Син му разговара с попом, а он не може да се наслуша оних паметних речи што лете као несташни лептири са усана његових… Не може ни попа да се нагледа, јер он је слушао тако пажљиво разговор Станков као да то говори какав старац од сто година!…
— Мука сам се намучио, мој попо, мука!… И ако, са грехова мојих, душа моја буде у паклу мучена, ја мислим да већих мука бити не може!… Дан-ноћ у страху… Кад само помислим на моје код куће, којих се сви одрекосте, кад помислим да они беху робље незаробљено ни криви ви дужни; кад помислим како се прави кривац безбрижно шеће по Црној Бари, у мени се узмути утроба!… Чини ми се, е се мајчина храна буни у мени и проклиње ме!… Осећао сам њихове сузе по телу моме, јер су ме пекле као жива жеравица!…
— Ћути, синко, ћути! — вели му попа.
— Сад могу!… Иако сам четири живога узео на душу, могу ћутати, јер ми је душа мирна и срце на месту… Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се нисам осветио!…
— Грех јесте — говораше стари свештеник. — Па опет, ко му зна!… Свете књиге веле: „Не узимај туђега живота, јер ниси кадар једне беле власи у црну претворити.“ И тако је!… Што ниси кадар некоме дати, не смеш му ни узимати!… Ама, синко, то је наука небесна. Тако се може тамо, на небу; али овде, на земљи… овде то не може бити!… Ми смо ти створени некако друкчије. И ево, ја, грешни слуга олтара божјег, ја ти кажем: није добро што си учинио, али је право! А стари рекоше: што је право и богу је драго!…
Станко му узе зборану руку и пољуби.
— Хвала ти, попо! — рече он.
— И како да му то не учиниш… Ја подигао мало крова над главом, он ми га запали! Ја подгајио пород, потпору старим данима, одмену изнуреном телу, свећу крсну, на коме ћу тековину и славу оставити, а он ми га роби и убија!… Па зар да не скинем зулум са свега?…
— Тако је, попо! — повикаше са свију страна.
— Ја, као свештеник, ово вам не бих смео говорити!… Мој је посао да вам говорим о љубави, — настави попа, падајући све више у ватру — али како и ви и ја можемо волети онога ко нам руши у прах и пепео сву тековину и черечи оштрим ножем наш подмладак!… Да нам бог срца и памети дао није, то би све могло бити!… Ама овако… нека опрости Господ!… Станко, сине!… Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: „Ко се не освети, тај се не посвети!…“
— Тако је!… Тако је!…
— И тако је! — настави опет попа, скочивши на ноге, а око му се запалило. — И друкчије не може ни бити!… Јер, онда, како бисмо назвали овај наш устанак? Ми се дигосмо: или да изгинемо или да душом дахнемо; дигосмо се да убијамо и побијемо онако исто као што они нас убијаше; дигосмо се да се ослободимо, да можемо бити људи, да се можемо сербезно пружити под својим кровом и на својој постељи, да можемо без страха загрлити и пољубити своје чедо, а да не помислимо да ће она мала, плавокоса главица пасти од ножа турског; дигосмо се да можемо бити оно што је бог хтео, стварајући првог човека — прави људи!… И онда, нека је по сто пута благословена крајина!… И нека си благословен и ти Станко, сине мој!… Све грехе твоје примам ја на своју стару душу!…
И диже руку стари свештеник и погледа у оно звездано небо:
— Господе! — викну он. — Ти, који си дао живота и најмањем црву, благослови дело наше!… Ми не насрћемо, ми се бранимо!
Све је стојало гологлаво око седог попа.
Станку се груди надимале… И попа га благосиља!… Ни дотле није мислио на сан и одмор, а сад га то сасвим прође. Он приђе Алекси, узе му руку и ороси је сузама:
— Бабо!… Ја осећам да ми је бог опростио!… Опрости и ти за онолике твоје муке и невоље!…
А који је то родитељ што мрзи своје дете?! Има ли игде, под овим божјим покровом, таког чудовишта?…
Разуме се да је давно опростио. Он је већ и заборавио своје муке у овој радости…
Зора је синула румена и сјајна. Ниједан облачак не сакри сјајног сунашца. Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану росом орошену…
— Чупићу! — рече Станко. — Ти си наш војвода. И ја, као твој млађи, молим те: пусти ме до куће!… Зажелео сам се свога крова, својих укућана!… Отишао бих само да целивам онај свој праг!…
— Иди, Станко!… Ето, и Алекса може с тобом поћи…
Поглавље 2.1.
Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под ногама, птице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула хука дринских таласа…
И сама помисао да ће сербезно прекорачити свој праг, раздрагала је Станка. А већ укућани: мајка, браћа, снахе, дечица… Па Јелица… та храбра, лепа девојка!… Срце му је играло од радости!…
— Помисли, бабо!… Сад, а Илину дне, равно шест година!… Ала то беху муке!…
И као што она пословица каже: две се рибе на једном жару пекле, па једна вели: „Мени је зло“, а друга: „Мени је још горе!“ тако и Алекса. Он је веровао да се Станко намучио, али се није опет могао намучити толико колико он.
— Мој синко, те још какве муке!… Шта ти све не претрпесмо ја и она твоја јадна мати!… Дан за даном освитао је све црњи и жалоснији!… Па… нигде му краја не видиш!… Људи беже од тебе као да си кужан. Толико ми пута беше дошло да кидишем на овај јадни живот!… Знаћеш, ако бог да, и сам шта су муке родитељске; али оно што ја преко главе претурих, не дао бог ни највећем душманину!…
Па му онда окрете причати све до ситница… Станко је ишао поред њега оборене главе, слушајући муке и патње каквих нигда чуо није.
— Па, опет, хвала је богу!… Он кад да — да!… Његова је рука вазда пуна, а његов је дар најслађи! — рече Алекса и подиже капу те се прекрсти. — И ево, док ово мало рашчистимо од Турака, и оженићу те!… Рад сам видети и ту радост за живота… А, гле, ти за њу и не питаш!…
Па погледа Станка испод ока.
А овај јунак, који је толико чуда начинио, који је толико пута смрти у очи погледао, не усуди се погледати оцу у очи. Осећао је како му пламен лиже образе. И да је Алекси било до тога, он би могао чути како му срце лупа… Али Алекса не слушаше то, он стаде хвалити Јелицу:
— Алал јој млеко материно. То је јунак девојка!… Знаш ли, сине, кад си оно њу преко прага превео, мени се учинило да ми се сунце у кући родило!… И нека је благословена она њена рука: чега се прихвати, напредује!…
И занесе се старац хвалећи Јелицу… Он причаше о њој најлепше.
А Станку оде памет далеко, далеко… Он се сећао свију ситница из друговања с Јелицом… Паде му на памет она жетва… Јелица је била с њим на моби код Шокчанића, баш су напоредо жели… Она је певала ону песму:
Момче наже тридес’т и три снопа,
А девојка тридест и четири.
Он запео из петних жила да му она не одмакне… Гонили су се од ручанице до заранака, и ниједно одмаћи не може… Зној је кипео, али се ниједно на то не осврташе…
Наједанпут, пуче сапињач под грлом Јеличиним… Огрлица клону и баш на дну самога врата смотри он младеж, који је тако дивно стојао на оном пуном грлу девојачком…
— Шта ти је ово? — упита он и такну прстом младеж.
Она се зарумене, јер ветрић пирну и раздрљи још више огрлицу, те Станко може видети и облину груди њених… Као махнита јурну и побеже…
Али Станку то оста у памети. Доста пута у несаним ноћима мислио је о том младежу и грудима; а сад све му то изиде пред очи тако живо и јасно као да гледа Јелицу пред собом.
Он није слушао оца. Њега беше обузело миље, па му се разлило по целој снази… За њега је Јелица била сва срећа земаљска!… Нека Јелица буде његова; нека дође тај тренутак да сме пољубити онај младеж и омиловати оне груди, па трећи дан нека га кљују орли и гаврани!…
И ближећи се атару свога села, и успомене му беху бујније. Свака стаза, сваки жбунић беше му по једна успомена из прошлости… Онај храст што је онако бесно раширио своју круну, био им је једном заклон од кише. На овој су стази толико пута разговарали… Иза оног жбуна викнула га је једном, кад је туда пролазио, показајући му прво јагње које су дуго, дуго заједнички миловали. Па како га је мило тада погледала.
— Волиш и ти јагањце.
— Волим.
— Ја бих се, да ме није стид, играла с њим и дан и ноћ!… Погледај, молим те, како’ му је лепо око!… На овај бели цвет на челу. И… гледа, некако, као дете!…
— Доиста…
— Нана ми се свакад смеје, али ме не грди… Ја сваком наденем име… И не дам ниједно заклати!… Све крију кад хоће да кољу, а ја после плачем да се убијем… Не знам у детињству, али откако сам омудрала, ја нисам окусила јагњетине…
Стигоше пред хан. Он беше празан. Нигде живе душе, ниједног повесма дима да се с баџе уздигне.
— Пустош! — рече Алекса.
То Станка трже из његових сањарија. Он баци поглед на кућуриму и намршти обрве.
— Да бог да све турске куће овако пропевале! — рече Алекса. — Јеси видео где су ме затворили?
— Видео сам.
— Да се увратимо!…
— Немој, бабо… Немој макар данас, јер ми је ово први весео дан после шест година, па сам рад да ми ништа ову радост не помути…. Остави сутра… прекосутра… кад хоћеш… Само данас немој!…
— Добро, кад велиш… Хајдемо онда кући.
— Јест, хајдемо кући!…
Али поглед на ту проклету кућу и ово неколико речи што их с оцем рече прекиде му све лепе снове… У памети се његови почеше поред лепог лика Јеличиног појављивати и омрзли ликови: Крушка, Маринко, Иван и Лазар… Пред очи му изиде она страшна ноћ кад је оца избавио… Душа му се гадила од оволиког кукавичлука Крушкиног и Маринковог… Као да је осећао њихове хладне лешеве под својим прстима… И он окрете главу на другу страну да би побегао од те гадне слике…
Али на другој страни стојаше Иван и Лазар… Ивана опколио бео дим, а он моли и преклиње да му да живота, моли га као бога… А Лазару клецају колена… лице бледи и модри, усне поплавиле…
— Их — рече — апа је то гадно!
— А шта? — упита отац.
— То… кад човек нешто ради, па после, кад му за то дође плата, а он савије грбачу као ђерам!…
— Мислиш Лазара?…
— И Лазара и Ивана и она два гада!… Ја бих пре прогутао куршум него што бих замолио!…
— И ја! — рече Алекса поносито. — Кад ми живот дотле дође да се морам за њ човеку молити, ја бих га прегорео!… А они… ваљда стрине?…
— Гадови!… Штета што им бог даде онај лик човечји! Ја, бабо, волим јунака, па нека ми је крвни душманин! И, ево, живога ми бога, велим ти: ако се кадгод сусретнем с јунаком, и раним га, на плећа ћу га своја натоварити и склонити да га не кљују орли и гаврани!
— Јест. Јунака треба… Грехота би било оставити му тело незакопано…
— А ово!… — И Станко пљуну и одмахну руком. — Ово су смрдљиве стенице што те нападају из мрака. А кад им станеш очи у очи, они се вију као црви!… Мислио сам да је бар Лазар друкчији!… Ја сам мислио да је јунак; и, младости ми моје, бабо, да је то био, ја бих га сахранио као човека, чак бих попу замолио да му тело опоја!… Али овако!… Овако само жалим што сам с таким гадом растао и одрастао и што сам толико друговао с њим да ми је чак и јаран био!… Жалим за сваком милоштом, за сваком лепом речју што му је кад рекох!… И мртвога се стидим!…
Алекса му је одобравао. Њему се чинило да се друкчије они не би ни могли казнити по заслугама него како их је Станко казнио…
Већ беху на домак кући. Кад виц његова како се мирно вије онај бели дим с крова његова и како право иде горе к небу, њему заигра срце За тренутак ишчилеше гадне и створи се лепа, домаћа слика…
— Станко, рано моја!… Станко очи моје!… — запевала је Петра падајући сину око врата и љубећи га…
И љубише се и грлише се…
Она мала дечица обиснула око па̂са његова вичући:
— Чико!… Чико!…
— Он је љубио све… Срце му се разиграло у грудима… Па још и Јелица ту.
Станите! — рече он и збаци капу са главе. — Треба још неког да поздравим!…
Па приђе кућњем прагу, клече, прекрсти се и целива га.
—О, гнездо моје!… О, радости моја! Бабо! Најо! Браћо!… Сви!… И ти, Јелице, и ви децо!… Овамо!
И кад сви приђоше, он се диже, погледа их и рече:
— Чули сте једну моју заклетву. И ја сам је извршио, јуначки извршио! Сад чујте другу! Сјајно сунце, спрљи ми очи ако погинем чувајући и бранећи ово гнездо, које ми овог часа даде толико радости колико само бог праведницима у рају даје!… Сад, хајдемо у кућу…
И уђоше сви.