Део 2, Поглавље 2: Јелица
Ми се дивимо људима из тога доба. Нама се чини да је немогућно учинити оно што су они учинили. Почетак овога века истурио је дивове какви живе само у причама… Ти су људи чуда чинили. Снага, дух, окретност, и то беше све снажно и бујно. Преврните листове светске историје, па им нећете наћи равних, мањ ако узмете митологију. Чак су и некаквим друкчијим језиком говорили. Свака је њихова реч пословица. Онако данас не говори један научар како је тада говорио ратар. Полуписмени попа постаде дипломата, обичан ратар војвода, а један марвени трговчић геније! А ма који од њих једва да је видео два-три села више од свог рођеног места!…
Па и сама жена тога доба била је нешто друго. Она није наличила на мајке и сеје ранијих времена. Цело поколење као да је с неба спуштено. Ако би хтео потражити ко подгаји то колено — мучио би се узалудно!… Ни пре ни после тога доба нећеш наћи сличних примера…
Чуда су те жене чиниле! Поред својих домаћих послова радиле су и све мушке послове. Није било никакво чудо видети жену на разбојишту где преврће мртве и рањене, запаја их и залаже… Зар је једна прича из тога доба како чак и саме бабе бију Турке! Од многих ево вам једне:
Бахне Турчин у кућу попа Теше из Бадовинаца. Код куће не беше никог сем његове попадије. Турчин беше и сувише осион да би га човек могао гледати равнодушно. Како дође, он седе крај огњишта и поче трти руке:
— Деде, бабо, пеци цицвару! — рече.
Она беше нешто љута, па га само погледа попреко.
— Пеци цицвару, бре! — дрекну он и замахну бињеџиском, троструком канџијом, те је ошину.
Плану баба као ватра, севну оком, прилете Турчину, па оним дрвеним тучком што је бели лук малочас њиме туцала — распали Турчина посред темена… Турчин се изврте. Из проваљене главе куљала је крв и мозак. Она погледа крвав тучак па га баци напоље.
— Опогани ми тучак псето турско! — рече хладно, па оде гледати друге послове…
Толико рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју приповетку!
Поглавље 2.1.
И Јелица је била чедо свога доба. Простодушна, искрена, верна и одана. Она је волела Станка оном великом и светом љубављу која, чак и после гроба, цвета у цветку и запаја васиону својим миомиром…
Што више грдише Станка у кући њеној, она га је све више волела. Он беше свака њена мисао. Повучена у самоћу, она је разговарала с њим и дневе и ноћи. Она је знала да Станко није крив. Она је једина веровала да он није кадар учинити тако гадно дело којим га обедише.
Чак је једном покушала да га одбрани од мајке своје. Мати се запрепасти чувши њене речи.
— Шта рече, несрећнице?!
— Рекох: он није крив!
— Откуд ти знаш?
— Знам!
— Зар си ти паметнија од оца свога и толиких људи?
— Нисам паметнија. Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није крив!
— Како није крив? Зар нису нашли кесу с новцима у његовом ђубрету?
— А зар ту кесу није могао тамо и ко други закопати?
— Али ко би могао такав грех учинити?
— Ја знам, нано.
— Ко?
Она се запламти у лицу. Волела је умрети него изговорити име Лазарево. Од онога дана кад се са Станком опростила, мрзела је Лазара онолико колико је Станка волела.
— Онај ко је пројавио.
— Зар Лазар?!
Она потврди главом.
— Дијете!… Бог с тобом!… Прекрсти се!…
Она обори главу. Чудила се својој куражи. Мислила је: то неће смети никад изустити, па ето — изусти…
Мати скочи. Докопа је за руку и упршти погледом у њу.
— Откуд знаш?
Она је ћутала.
— Откуд знаш, питам те!
— Не питај ме, нано! Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити!
— Говори! Говори, проклећу те! — цикну мати и тури руку у недра.
Јелица склопи руке:
— Не куни ме, мајко! Ја знам да је он ње га мрзео!
Ко?… Лазар Станка?
Јесте.
А зашто?
Мајко! — мољаше Јелица. — Не терај ме да ти то кажем!
— Морам знати!
Јелица је била црвена као рак. Онај вајатић јој се окретао око главе. Једва превали преко језика:
— Због мене!…
Мати се трже. У тренутку је појмила све. Јелица је дрхтала. Као у грозници пробунца:
— Сад ме више ништа не питај!… Ваљда сад све знаш!…
Па побеже кревету и зарони главу у јастуке.
Крунија се забезекнула. Надала се свему пре неголи томе. Али је срце мајчино меко. И кад кара, оно благосиља. Приђе кревету и ухвати Јелицу за руку:
— Устави, ра̂но! — рече.
Да је осула грдњу на Јелицу, да је клела, да је и руку дигла, она би то отрпела; суза се не би завртела у њеним очима, нити слила низ њено лице. Али овај меки матерински глас и ово тепање готово потресоше Јелицу скроз, њена срдња попусти, срце одвугну… Очи јој посташе живи извори. Она зајеца… дође јој да из гласа за̀пе̂ва… И да би то угушила, она стаде све дубље ронити главом у јастуке.
— Ра̂но моја!… Бла̂го моје!… Немој плакати!… Ти мислиш да ћу те ја клети?… Где би мајка могла своје чедо проклети? Где је таква мајка која би то могла учинити!… Јело! Ра̂но!…
И стаде се старица превијати над њом.
Јелица и да је хтела није могла ништа рећи од силног јецања.
Али кад сузе однеше бол, пошто одумину онај силни наступ, она се подиже па, држећи главу на грудима а руку у недрима мајчиним, поче тихо шапутати:
— До̂јо! Цијо моја! Немој ме клети!… Ја сам твоје дете…
— Нећу, очи моје!
— Ја нисам крива, нано!… Бог је то оставио… Они су обојица лепо са мном. Били су јарани и ја сам стојала с обојицом. Онај је био завидан. Све ми се чинило да га мрзи… Кад тако разговараш с њим, онај стреља очима, чини ми се да би га попио као кап воде… И кад се оно на Илијиндан порваше, ја сам видела да би га онај пре убио него оборио.
— И он је пуцао на њега због тебе?
— Јесте, нано.
— А откуд ти знаш да је кеса подметнута?
— Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то његово масло! Јаој, мајко моја! Ти ни замислити не умеш колико онај њега мрзи!…
— Знам, ћери, али која вајда кад је Станко отишао у хајдуке?
Јелица на то ништа не одговори.
Заћуташе. И дуго су ћутале. Јелица је осећала колико-толико ластака на души: бар је мајци казала.
Па опет јој није све казала. Није јој казала да се заверила Станку, па је премишљала да ли да јој и то каже…
Да јој кажем!… — мислила је. — Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бик казала, мајка ми је!… Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла…
„Не, не!… Не смем! И што ће то?… Што да причам кад ме нико за језик не вуче?… А могу доћи просиоци… Могу ме просити, па и испросити… шта онда да рекнем?“…
У њеној души наста лом. Да ли да каже или не? Стотину разлога нагонили су је да и то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком посисала, и он јој запуши уста…
„Па и нана сад ћути!… Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна… Баш да јој кажеш“…
И заусти да каже, па се опет уздржа.
— Ра̂но моја, шта ћеш! Таква ти је ваљда судбина! — рече Крунија после подужег ћутања.
— Каква, мајко?
— Није ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче.
— Што, нано? — рече она и погледа матери право у очи.
— Како што? Зар он није хајдук? — упита Крунија.
— Ако је!
— Шта велиш?!
И поглед мајчин зарони јој у душу.
Она задрхта.
— Н… н… ништа… — А ти рече: ако је хајдук… — Па јест. Он је поштен човек… Њега су на силу бога отерали у гору, јер…
Али јој поглед Крунијин следи речи на уснама. У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхта…
— Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори! Да не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?… Да му се ниси заверила, несрећнице?…
Јелици јурну крв у главу. Мајчина глава стојала је пред њом у неком црвеном колуту као што свецима око главе молују.
— Говори!… Говори!… Да се ниси заверила, а?… О… проклета детета! Зар си ти девојка? Зар ми смеш у очи погледати?… Говори!… Говори!…
Па јој приђе, докопа је за рамена и стаде је дрсати и трести. Једна црна мисао прожеже јој мозак. Као махнита, спопаде Јелицу за гушу.
— Реци! Смеш ли ми у очи погледати? Јеси ли девојка?…
Јелица се исправи, погледа матер тако оштро да ова сама открљепи руке од њена врата.
— Смем погледати у очи и теби и коме хоћеш, јер сам девојка! Али сам верена! Заверила сам се Станку хајдуку!
Крунија посрте.
Јелица беше напрегла сву снагу да то искаже. И сад је више ништа не задржа.
— Богу и њему заверила сам се да ћу бити његова, и бићу, нано! Пре ћу окончати у Старачи, као она несрећница, него што ће се моја рука друге мушке руке дотаћи! Сад знаш све!… Куни ме, убиј ме, друкчије бити не може!…
Ове речи, ови погледи тврдили су да ће само тако бити како она каже.
То више није била Јелица, оно смерно девојче, него олуј који ништа више не може задржати.
Крунији се одсекоше ноге. Она седе на креветац, осећајући како је памет оставља.