Део 2, Поглавље 13: Страшни снови
Њему нешто лакну на души. Учини му се то срећна мисао. Оцепио је Ивана, сад још и Милоша. То су два виђена човека, могу и кметовати.
— Ха!… кметовати! То, то!… Ја ћу натјерати онога маторог да баци штап. То ће ићи врло лако. Онда ћу гледати да им натурим Ивана. А Иван је мој!… Како му ја рекнем онако ће кметовати!…
Лице му се разгали… Нешто мило и топло разли му се по грудима; срце му залупа брже…
— Баш сам побудалио! — мислио је. — Чега сам се плашио?… Стотину начина имам ја да завадим Црнобарце… Па ако ми баш не пође за руком, смета ми кмет или поп — мој Асо има сигурно око и добру руку да га склони с пута!… Баш сам будала!…
Потражи још једну каву; истресе лулу, па је онда напуни… Дим се изви изнад његове главе… И он поче сркати каву…
Није дуго чекао Милоша. Ибро га је одмах нашао, јер је био код куће.
Јавише му да је већ ту.
— Нека дође амо… — рече он пријатним гласом…
Милош уђе сав блед као крпа. Колена му клецаху, а онај се хан окретао око њега… Као што рекох, био је то миран домаћин; никад се он ни с ким није парбио нити пред суд излазио.
Крушка се подиже са дивана, па приђе Милошу и осмехиваше се на њ.
— Добро ми дошао! — рече.
— Боље тебе нашао! — реч Милош, више из навике да тако отпоздрави него што би му то на памет пало.
— Сједи, добри човјече, сједи!
— Нека, могу и постојати… — рече Милош, а зуби му готово зацвокотали.
— Ама, сједи човјече!
— Па да седнем — рече Милош и спусти се лагано на диван.
— Како је здравље? — упита Крушка.
— Хвала богу…
— Како на дому?
— Хвала богу!…
— Ако, ако!… Здравље, најприје здравље, па онда друго.
Милош не одговори ништа. Срце му је бурно лупало. Да је Крушка хтео ослушнути, он би чуо како лупа.
— А је л’? — упита Турчин.
Милош прену.
— Шта?
— Надаш ли се ти гостима?… Спремаш ли вечеру?… Ми ти се, богме, спремамо…
Милош да пропадне у земљу. Волео би него бог зна шта да га Крушка само то није запитао!… Ушепртљи, па поче лупати којешта:
— Та… надам се… добрим прошевинама… Хоћу рећи девојкама… онај… кад се жене девојке…
Више није видео никога пред собом. На очи му се навуче некакав мрак; учини му се да му неста земље под ногама и као да пада у неки бездан… Онда изгуби свест и сурва се с дивана…
Крушка му притрча. Прихвати га да га дигне. Чуо је како му нагло срце бије… Сваки рибић, где га је прихватио, играо је под прстима његовим…
— Милошу!… Еј, Милошу!… Освијести се, човјече!…
Али Милош ни маћи…
Крушка викну пандуре. Ови утрчаше и стадоше га поливати хладном водом. Он поче долазити себи. Диже се полако и поче трљати чело и зверити око себе…
— Устани! — рече му Крушка.
Он се диже лагано, али га опет обујми страх…
— Сједи, Милошу! — рече му Крушка благо. — Шта ти је, човјече?… Гледај како је блијед.
— Није ми добро… Ишао бих кући.
— Сједи, одмори се…
И Крушка заиска мало ракије, те му даде… Ракија га поткрепи.
— Ама, вјере ти, шта ти би?
— Не знам.
— Је л, ти још који пут долазило?
— Никад.
— О, брате! — рече Крушка и узе га за руку… Да се нијеси што уплашио?… Не бој се! Та и ја сам човјек!… Звао сам те да ти кажем да ћу ти и ја, са пријатељима, вечерас у госте… Ја сам слушао од људи да си ти добар, ваљан човјек; а ја ти тако волим добре и поштене људе!…
Нешто срамота а нешто и сами страх поче збуњивати Милоша…
Како да му каже да од прошевине нема ништа? Ниједна паметна мисао да му дође у главу…
Крушка, као вешт човек, поче лепо око њега док му језик не одреши.
И он исказа Турчину све, ама све: и како му Јелица одрекла да пође за Лазара, и како ју он отерао.
— Па гдје је она сад? — упита Крушка.
Милош слеже раменима.
— Ја чујем да је код Алексе — рече Крушка и упиљи у њ.
Милош сасвим наивно одговори:
— Може бити.
— И, послије, чуо сам да се она тамо састала са оним лоповом, Станком.
Милош опет поче губити свест, пребледе као крпа.
— Ја не знам — једва изговори.
— Чујеш, Милошу! Ти си поштен човјек. Ја те волим, не мрзим те. Али ти велим: ако ти сад из овијех стопа не одеш Алексиној кући и не узмеш дјевојку, онда гледај куда ћеш!…
Очи су му севале.
— Добро — рече Милош и не знајући шта говори. — Идем сад.
— Иди… Иди!… Збогом!…
Милош изиде из одаје…
Крушка је дуго ходао, премишљавајући:
— Овај ме се боји. Он ће је силом отети од Алексе… Он ће је натјерати да пође за Лазара…
Али је видео, јасно видео да му је план покварен. Осећао је да већ више он неће мирити нити ће се ко њему обраћати… Али, ако не може мирити, он може завађати; а то као да му, за овај мах, беше доста…
Он седе да прибере своје раштркане мисли…
— Збацићу кмета!… Натјераћу га да баци штап… И то сад, одмах!… Знам и како ћу!… Овоме сам заповједио да отме дјевојку… И он ће је отети… Ондај ћу му заповједити да је да за Лазара, и то ће бити тако… Иван ће бити кмет, а то ће опет привући нам још којег сељанина… — Добро је!… Добро је!…
И удари дланом о длан.
Пандур промоли главу.
— Иди кметовој кући, па му кажи да ми одмах дође!
Врата клепнуше.
После пола сахата кмет Јова беше пред Турчином. Озбиљан, миран, стојао је он као какав светитељ.
Крушка је секао оком.
— А је ли ти?
— Чујем, ефендија.
— Шта се то ради по Црној Бари?…
— Шта, ефендија?
— Лијепо, богами! И још он мене тица!… А зар ти не знаш?
— Не знам.
— Па каки си ти кмет?
Јова не одговори ништа.
— Каки си ти кмет кад не знаш ко ти дањује и ноћива у Црној Бари?
И Турчин се диже па му се унесе у лице.
Јова мирно сачека његов поглед, а још мирише одговори: — Мени се нико није потужио, а само бог може све знати!…
Крушки се учини да то говори поп Милоје. Он суну као олуј:
— Ти си јатак хајдучки!…
Јова као да се томе надао. Ништа га не изненади тај напад. Он опет мирно одговори:
— Нисам.
— Јеси!
— Нисам.
— Јеси, кад ја велим!
— Мањ да ти учиним љубав, па да пођем по твојим речима. Али ја нисам јатак, и Црна Бара нема хајдучких јатака!…
Даје он говорио напрасито, бујно, одбијајући и џапајући се, Крушка би волео; али је он одговарао тихо, мирно, све реч по реч. А то наљути Турчина до беснила.
— Ти лажеш! — цикну он. — А шта је било. данас? Ко оно бјеше у оној лоповској кући, заједно са овијем лоповом?…
Кмет Јова помисли: нужда закон мења!… И он слага:
— Ја не знам.
— Лажеш!
— Не лажем!
— Лажеш! — цичи Турчин као гуја. — Био си ти, био је поп!… Ја то знам! Од мене не можеш сакрити!… Али, ево ти заповједам: да одмах сутра сазовеш село и да му предаш тај штап, јер није за тебе!… То да учиниш, јер немој, знаш, да ти се ја на грбачу попнем!
— Не браним… — рече Јова и слеже раменима…
Турчин га више не може гледати. Оне мирне речи, оно ведро чело љутило га је; чак га је поглед Јовин љутио!… Он му окрете леђа.
— Можеш ићи.
— Добро! — рече Јова и пође вратима.
— Али сутра не играј се главом…
— Добро…
И кад се врата за њим затворише, Турчин се спусти на диван, управо сурва се… Свака му се длачица на телу најежила од љутине.
— Више се не може лијепим ништа, — мислио је он. — Сад ћу и ја памет у главу, па ћу оштрије с њима… Док два-три пута подвикнем, док укинем једну непослушну главу, видјећемо онда!… Слушаће они мене као снаше!…
И предаде се тим мислима. Глава му се занесе… он потону сав, гледајући како руши и пали…
Чибук му давно испао из руке… Њему се учинило да већ дела. И руши, и обара, и све му се живо клања, као што се богу клања… Душа му се топила од миља…
Наједанпут изби један прамичак магле и из тога прамичка изиде човек па се упути њему…
И он се, као, загледа у тог човека… Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!…“ — „Јок, бива!“
„Ја тебе познајем, Крушко!“ — рече му тај човек, па му приђе, ухвати га за врат и диже као перце какво…
Он се копрцао, отимао — не помаже. Она страшна рука стегла врат као што менђели стежу оно што међу њих падне… Изгуби и глас, руке му се узеше… Гледао је само укочено, а ничим није могао мрднути…
Наједаред, тај човек загрме страшним гласом: „Ја сам Станко!… Зар ме не познајеш, зликовче?…“ Он се престрави од тог имена…
Станко га као спусти на земљу и узе се распасивати. Он погледа иза себе, јер нешто зашушта, и виде Маринка увезана као кад дете новију…
И, као, Станко приђе, узе Маринка, диже га и обеси о једну грану… „Сад види — рече му — шта ћу од твога Крушке урадити!… Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!…“
И онда приђе њему, изврте га на леђа и клече му на прса, па исука јатаган и стаде га преко длана превлачити… он, као, не може већ више ничим маћи, загледа се у Станка и сузе му ударише. — „Шта је, Крушко? Шта ти је, срам те било! Зар у сузе, као жена?… Не помаже ти, вала, па баш да пливаш по њима!“… И превуче ножем преко длана… „Оштар је као мазија, а ти си заслужио да те тупим кољем!…“
Онда га узе за главу па је закоцаћи натраг… Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан…
Дрекну што га глава доноси, па се сруши с дивана.
Његова дрека узбуни све у кући. Дотрчаше као без душе, а он је лежао као узет, ниједним удом није могао маћи… Само је осећао грдан бол под гркљаном…
Једва га повратише и дигоше, али је тај сан тако јако утицао на њега да је непрестано зверао неким унезвереним погледом и од најмањег шушња сав би се најежио…
Ноћ се полако спуштала на земљу, дубока, тавна, влажна ноћ позне јесени… Он је осећао пустош њену у својој души. Рече да упале жижак и да седе с њиме у соби…
Али никако не могаше заспати. Јер чим би очи склопио, она се страшна слика обнављала још страшнија. Онај крвожедни поглед Станков заронио му се у душу, припио се, па му сише снагу као што пијавица крв сише…
Наста глуво доба… Све се ућутало, само попак певуши своју веселу песмицу… Пандури пообарали главе, па дремају.
Напољу се чуше кораци. Он прену пренеражен. Учини му се да га она иста ледена рука ухвати за главу… Хтеде викнути, али не може. Умре сваки дамар у њему… Глава му се
занесе. Врата се отворише лагано. Неко врло опрез но уђе у собу, тако опрезно да ниједан пандур не осети…
— Ко је то? — напрегну сву снагу Крушка.
— Ја, драги ага.
Светлост од жишка паде му на лице…
— А… ти си, Машо, — рече Крушка одахнувши, као да му се скиде неки терет са душе.
— Ја. Дођох да ти јавим.
— Шта?
— Ту су.
— Ко?…
— Хајдуци.
— Где?… — рече Крушка преплашено.
— Код Алексе…
Он не рече ништа…