Део 2, Поглавље 25: Бој на салашу
Вратио се таман кад треба. Тек су иставили јагањце. Дружина га дочека и поздрави. Заврзан му погледа у очи, па рече:
— Ти си весео, харамбашо?
— Бог ме развесели!… Данас сам скинуо терет с душе.
— Баш си убио Лазара?
— Убио сам га!… Хвала нека је Господу на његову дару!… Нисам запевао од онога дана кад вам у дружину дођох до данас, а данас сам певао свесрдно!…
— Причај нам како си га убио! — повикаше са свију страна.
— Хоћу!… То ће ми бити најмилија прича што је до данас испричах!…
И, посадивши се у један хлад, исприча им цео догађај… Хајдуци су слушали с највећом пажњом… Онда-онда прекидали су причу узвицима.
— Охо-хо!
А кад сврши причу, Заврзан рече:
— Алал ти вера!… Види ти се и по рукама, крваве су.
— Дајте воде да оперем руке, па да ручамо! — рече Станко.
Заврзан узе тикву и поли му.
Ручак је свима слатко пао. Станко је био весео као никад дотле. Његова веселост развеселила је све. Заврзан је градио такве шале да се морало бежати…
Ноћ се спусти ведра, тиха. Станко се попружио по зеленој трави, гледа небо, а осећа ластак на души… И сан му паде на очи као детету. Спавао је тихо, мирно и безбрижно као да је богомољу сазидао.
Сутрашњи дан освануо је ведар и леп. Хајдуци су седели и чистили оружје. Станко је нешто разговарао са Сурепом… дан већ освојио…
Наједаред припуцаше пушке, не близу, но у даљини.
Сви пренуше.
— Шта ли је оно? — упита Станко.
А кад виде да се сви питају погледима, он рече Заврзану:
— Препни се на ову тополу, те види.
Заврзан се успуза као мачка уз дебло. Потраја неколико тренутака у највећој тишини.
— Бију се! — рече он.
— Где? — упита Станко.
— Око Али-агиног Салаша.
— А ко?
— Наши и Турци.
— Охо!… Дакле, накупило се устаника.
— Богами, добро се бију.
— Сиђи.
У тај пар бахну Дева.
— Шта је? — упита га Станко.
— Пожури… Бију се… Турци ударили од Бадовинаца, прешли на Прудовима, па зајмили стоку из Глоговаца и Совљака, те погнали у Босну. Ја ти то јавим Чупићу, који је био код Ерића у Метковићу, а он одмах потрча и… ено сад… Ја дођох да и теби јавим!… Пожури!…
Станко узе пушку и викну:
— Полази!
ђ И док длан о длан, све беше спремно, те пођоше.
Станко је премишљао где би било најбоље да заузме место. Он је желео да се његов напад прича. Искалио је срце, осветио се, сад је хтео мало славе…
И окрете Подинама.
— Је ли, Дево? — упита он. — А има ли колико Турака?
— Богами, доста. Имају и свој шарампов; ископали ноћас…
— А има их више од наших?
— Има…
— Станите! — рече он дружини.
Па се препе на један храст, са кога је видео борбу… Разгледао је прилично, па се тек насмеши и сиђе с дрвета.
— Хајд’ сад! — рече и пође журно.
Чула се стопа и звекет фишеклија…
Већ се кроз дебла дрвећа могла видети она крчевина што се звала Салашко поље… Дим је омотао пољану, али су хајдучке очи и кроз његову густину могле видети оне сенке што пролећу тамо—амо…
— Хоћемо ли, харамбашо? — упита Заврзан.
— Не… Само за мном!…
И доведе их на крај честе, што се као језик у поље пружа Ту на брзу руку постави бусије па стаде гледати борбу…
Око се навикну да гледа у таму. И он гледаше борбу страшну, очајну. Турци су уступали, али стопу по стопу. Одступали су шанцу што га дигоше те ноћи.
Станко се премишљао: да ли да удари или да још почека?… Он није сумњао у победу, али је желео победу савршену, победу из које ни гласник неће отићи да Турцима пораз оприча.
Наједаред се нешто проломи… Изби бела бугија, па се онда зачу прасак. И то се деси у шанцу.
— Шта ли је оно? — упиташе хајдуци.
— Запалише наши турску џебану! — рече Ногић.
— Јесте, јесте!… Гледај! — повикаше хајдуци.
Направила се читава гужва. Оно лагано одступање претвори се у бекство. Уместо одступања југу, Бадовинцима, Турци ударише право западу, Дрини, само да се што пре Босне дочепају.
Ова гужва и ово бекство беше као наручено за Станка. Он се грохотом насмеја, па рече на сав глас:
— Бог је стари пријатељ!… Он то све најбоље удеси!…
Па се окрете дружини и рече заповедајући:
— Мир!… Нико не сме опалити пре моје шаре! Нека сваки добро гледа!… Па кад оборимо једну ватру, онда за ножеве. Грехота је трошити барут без потребе. Сад сваки на своје место и — тајац!…
Турци су бежали безобзирце, а Срби се натурали за њима… Хајдуци су већ могли видети она застрашена лица. Станко их припусти још ближе. Узе једног на око и опали… Ватра осу… Турци стадоше као укопани. Хајдуци искочише с голим ножевима, као курјаци!… Наста јаук и писка… Станко се проби кроз турске редове, обарајући око себе као што добар косац обара зелену траву…
И сами Срби застадоше изненађени…
Међутим, хајдуци су чинили своје… Лешеви турски падаху око њих као гниле крушке. Станко је пролетао на све стране. Засукао рукав, а јатаган му сева…
— Не дај!… — викну неко.
Један Турчин на добру хату пројури газећи лешеве браће своје. За њим се натурио главом Стојан Чупић, али Турчин се докопа шибљака и замаче у густиш.
И ово што беше прште куд које. Хајдуци се нада̂ли за њима да их до једнога потуку…
На бојном пољу осташе само Срби. Битка беше свршена…
Чупић дојаха на своме вранцу.
— Чија ово беше чета? — упита Чупић.
— Моја! — одговори Станко поносито.
Чупић одјаха коња.
— Ходи, соколе, да се пољубимо!… Алал да ти је оно српско млеко што те задојило! Ејвала ти на оваком јунаштву! И да си ми јуче кућу запалио, оца убио — данас бих ти све опростио!
И пољубише се.
Срби скочише са свију страна. Станко смотри оца, попа Милоја, Катића. Он им притрча руци…
Алекси су лиле сузе потоком… љубили су се као на свадби а не на разбојишту…
Кад се мало прибра, Станко се окрете својој дружини:
— Има ли још ко од вас зајма невраћена? Има ли још ко да се свети?
Сви су ћутали…
— Онда, браћо, имамо једног страшнијег крвника!… Њему ћемо се од данас светити! до данас светисмо себе, а од данас да светимо слабе и нејаке!… Пристајете ли?
— Пристајемо! — грмнуше хајдуци.
— Кад пристајете, а ви чујте!… Од данас нема харамбаше ни хајдука, од данас смо побуњено робље што јарам скида! Нека прека ћелаво теме!… Треба му семе затрти онако исто као што он наше хтеде!…
— Треба, треба!…
— Онда, браћо, приђимо ближе браћи нашој!… Измешајмо се с њима!
И хајдуци се измешаше с устаницима.
— Стојане! — окрете се Станко Чупићу — примаш ли нас?…
Стојан га само загрли…
И на крвавом разбојшту настаде весеље, што је небо проламало… Одјекивали су од веселе песме они лузи и дубраве што су вековима јаук преносиле… И сама Дрина валовита зажбори веселије… Њени таласи жубораху причу: да се дигло робље на тиране, али да се дигло онако као што трава у пролеће из земље ниче. И као што зелену травку нико не задржа, тако ни рају нико умирити не може: јер се дигла или да изгине или да дахне светим зраком слободе!…